Dragi čitaoci!

      Prošlo je više od dvadeset godina od izlaska moje prve knjige iz štampe. Informacija ima prilično mnogo i kada se osvrnem unazad, mogu reći da su one prošle proveru vremena. Moji generalni zaključci i shvatanja su ostali isti kao pređašnji, dok su se iskristalisali samo detalji, akcenti. Međutim, akcenti su veoma važni.

      Kada se čovek uspinje na planinu, ali pritom ne vidi njen vrh, može da zaluta. Da bismo se popeli na planinu, moramo uzeti u obzir sledeće okolnosti: koliko je planina visoka, s kakvim ćemo se eventualno teškoćama suočiti, zatim je potrebno da razradimo maršrutu i pripremimo opremu. Na taj način, prvi pogled je strateški, a drugi – taktički. Zatim je potrebno da procenimo u kakvom smo stanju, kako smo odeveni i u kojoj meri smo spremni da krenemo na put. Ukoliko ne znamo kuda idemo, možemo zalutati i nastradati. Zbog toga je veoma važno imati širu sliku.

      Danas se na ovu temu može pronaći mnogo zapisa sa mojih seminara, isto tako i knjiga, pa se ljudi, koji tek počinju da se u svemu tome orijentišu, prosto gube u obilju informacija. Zato bih želeo da se zadržim na najvažnijim zaključcima, na široj slici koja će dati odgovore na najvažnija pitanja. Tek potom možemo preći na detalje.

      Svakog dana koristimo uobičajene i poznate reči. Na primer, kažemo: „Čovek je zgrešio i zato je kažnjen“, a čuli smo i za pojam kao što je „karma“. Zašto se razboljevaju mala deca kada je njihova duša čista, kako to tvrdi religija? Ispostavlja se da dete plaća za roditeljske grehe ili da mu se možda nešto desilo u prethodnom životu zbog čega je ono sada nesrećno.

      Ljude su od davnina interesovala pitanja povezana s karmom, jer taj koncept, koji nam je došao sa Istoka, postoji više hiljada godina. Uzgred, u evropskoj kulturi postoji sličan koncept: reč je o grehu i ispaštanju za grehe. Ako je čovek zgrešio, Bog ga kažnjava usled čega mu se javljaju problemi sa zdravljem i sudbinom.

      Savremena nauka tek sad otkriva vezu između događaja. Postavljajući fizičko telo ispred svega ostalog, ona je dugo i uporno ignorisala uzročno-posledične veze koje postoje u svetu. Veoma je teško poverovati u to da čovek otplaćuje kaznu za nešto što je nekada učinio pa nauka to jednostavno nije mogla da prihvati, a nije bilo ni fizičkih dokaza za tako nešto. Međutim, religija je o tome neprestano govorila. Setimo se šta je rekao Hristos: „Idi i ne greši više, da ti se ne bi dogodilo još nešto gore“. To jest, ovde vidimo direktnu vezu između ponašanja i čovekovog zdravlja, njegove sudbine.

      Šta je karma i šta je greh? Karma, govoreći prostim jezikom, predstavlja zakon uzroka i posledice.

      Naša prošlost ne nestaje, već nastavlja da postoji, pri čemu smo mi povezani s njom. Štaviše, ona utiče na sadašnjost i budućnost. Karma je koncept koji potiče iz indijske filozofije koji podrazumeva ne samo zakon uzroka i posledice, već i koncept „hronike Akaše“.

      Vedska filozofija govori o tome da postoji svetski etar u kome su zapisani svi događaji. U njemu je pohranjena istorija sudbine svakog čoveka. Na taj način, sve što je čovek ikada uradio neminovno utiče na njegov današnji i sutrašnji dan jer iskustvo nigde ne iščezava. To se i podrazumeva pod pojmom karme.

      U avramskim religijama, kao i u hrišćanskim strujama, pitanje karme se zaobilazi, jer da bismo ga shvatili, potrebno je biti vidovit, imati uvide i otkrovenja iz Viših ravni. Znanja koja je naša civilizacija dobila pre više od pet hiljada godina i koja su sadržana u indijskoj filozofiji, evropski um je daleko teže prihvatao jer su koncepti karme i ponovnog inkarniranja duše, to jest reinkarnacije – slabili čovekovo interesovanje prema životu. Na tom planu je svoju ulogu odigrala dijalektika: u istočnjačkoj kulturi čovekova pažnja je usmerena ka unutrašnjem svetu, a u zapadnoj – ka spoljašnjem. Samim tim ova podela je, prema zakonu jedinstva i borbe suprotnosti, davala svoje rezultate.

      Istočnjački pojam karma je u evropsku kulturu došao u obliku pojma greh. Ukoliko razmislimo, koncept greha zapravo i jeste koncept karme. Naime, ako je čovek loše postupio, to nigde neće iščeznuti te će on, pre ili kasnije, snositi posledice svojih grehova. Međutim, za razliku od istočnjačkih religija, u avramskim religijama Tvorac, tj. Svevišnji, kažnjava ljude za loša dela. O tome se govori kako u hrišćanstvu, tako i u judaizmu i islamu.

      Uzgred, evo šta je zanimljivo: u Indiji postoji pojam karme, ali svaki čovek ima svoju ličnu karmu. Stoga, ako smo zgrešili u prošlim životima, u ovom životu ćemo za to platiti. Utiče li ponašanje roditelja na sudbinu deteta? Indijski stručnjaci na to pitanje odgovaraju negativno. Zbog toga se u Indiji još uvek svakodnevno dešavaju hiljade slučajeva da svekrve polivaju benzinom i spaljuju snaje kako bi njihovi sinovi, kada postanu udovci, mogli da pronađu odgovarajuću nevestu.

      Majke to čine da ne bi bila uprljana karma njihovih sinova budući da u Indiji ne postoji pojam porodične karme.

      Međutim, ovaj koncept je prisutan u Starom zavetu – Svetom pismu judaizma i hrišćanstva. U njemu se nedvosmisleno govori o tome da gresi roditelja padaju na pleća dece i da se ona razboljevaju, pate i umiru jer su otac ili majka nekad sagrešili. Pritom se kaže da Bog kažnjava za grehe do trećeg i četvrtog kolena, a ozbiljniji gresi se kažnjavaju skoro do desetog kolena.

      Kada čitamo Stari zavet, vidimo da je Svevišnji rekao: „S narodom Izraela zaključujem sporazum“. Čime otpočinje taj sporazum? To je veoma važno. Sporazum počinje tako što je Bog rekao: „Osmog dana treba obaviti obrezanje“. Zašto je potrebno raditi obrezanje? Smisao ovog postupka je u tome da čovek smanji svoju požudu. To je bukvalno prinošenje na žrtvu seksualne energije, naslade i čulnosti. Ukoliko ne može da obuzdava svoje životinjske želje i nagone, čovek tada zaboravlja na Tvorca, a njegova duša počinje postepeno da kopni. S obzirom na to da je duša primarna, tada slabe i duh i telo koji su neposredno povezani sa čovekovim fizičkim zdravljem.

      Dakle, Biblija govori o tome da je duša primarna, dok savremena nauka govori o tome da je primarno telo. Štaviše – ona ignoriše pojam duše. Međutim, on je povezan s pojmovima kao što su moral, vrlina, milosrđe, ljubav i sve se to, u konačnici, podrazumeva pod pojmom duša, a duša, kao religiozni pojam, ne može da postoji bez ljubavi prema Bogu, bez vere u Njega.

      U Bibliji je rečeno da je Bog stvorio dušu, da je Svevišnji stvorio čoveka od gline i udahnuo u njega besmrtnu dušu. Na taj način duša je primarna u odnosu na telo, ona je postojala pre nego što je nastalo telo. O tome govori religija, koja je zapravo nauka o suptilnim planovima, nauka o duši.

      Danas vidimo paradoks, tj. veoma ozbiljnu protivrečnost nauke i religije koja, ukoliko se ne reši, može dovesti do propasti civilizacije.

      Nauka funkcioniše sama za sebe, gubi moral i dovodi ljude i čitavu civilizaciju do ivice propasti, dok religija postepeno gubi svoju suštinu, njen uticaj slabi i ljudi gube interesovanje za nju, što, na kraju, dovodi do toga da oni prestaju da veruju u Boga.

      Čini nam se da to ne preti nikakvom opasnošću. U Engleskoj se danas mogu videti autobusi na kojima piše „Bog ne postoji“. Društvo postaje bezbožničko. Čini nam se da nema ničeg lošeg u tome ukoliko su ljudi i dalje pošteni i odgovorni, ako im opstaju porodice, ako redovno odlaze na posao. Stvar je u tome što pojmovi odgovornosti i discipline neminovno proizilaze iz pojmova moralnosti i dužnosti, a pojam moralnosti proizilazi iz prioritetnosti duše, koji opet proizilazi iz pojma ljubavi prema Bogu, iz vere i brige o svojoj duši. Prema tome, bezbožničko društvo gubi veru i ljubav, a nakon toga i moral.

      Sledstveno tome, postepeno počinje da se podriva koncept porodice, ljubavi prema bližnjem i milosrđa. Čovek postaje sklon lažima, licemerju, javlja mu se želja da ukrade, prevari, postaje okrutan i počinje da se klanja svojim nagonima srozavajući se na životinjski nivo.

      To se dešava neosetno. Spolja on i dalje nalikuje čoveku, a iznutra se prepušta svojim strastima, postepeno postajući njihov rob. U Bibliji je napisano šta se dešava sa društvom koje je izgubilo veru i moral. To je priča o Sodomi i Gomori.

      Današnja civilizacija, uporno ne primećujući propast koja se nadvija nad njom, nastavlja da gubi veru i moral, što je vrlo opasan proces. Zašto se to dešava pre svega sa zapadnom filozofijom, zapadnom naukom, i, konačno – zapadnom religijom? Zašto slabi vera u Boga? Zato što je nastupilo vreme kada je potrebno da se učini određeni pomak, promena percepcije sveta. Potrebno je da se nauka i religija objedine. Nauka treba da pomaže religiji, dok religija treba da pomaže nauci. Tada će nauka postati moralna, a religija fleksibilna i nedogmatična.

      S moje tačke gledišta, spajanje nauke i religije jedini je put opstanka današnje civilizacije. Preostaje još da se pronađe odgovor na pitanje: kako objediniti nauku i religiju? Kako shvatiti ono o čemu govori religija i kako religiozna otkrovenja mogu pomoći nauci, tj. kako je mogu učiniti moralnom? Nad tim pitanjima sam razmišljao još pre nekoliko decenija. Shvatio sam da je nauka, kao i medicina, u ozbiljnoj krizi i da ta kriza može biti pogubna po našu civilizaciju.

      Mnogi zaključci do kojih je došla nauka, i o kojima sam učio još u školi, ispostavili su se lažnim. Videvši i osećajući to, želeo sam da saznam kako zapravo stoje stvari.

      Savremena nauka tvrdi da je naše telo primarno, a da su duh i svest – sekundarni. Religija tvrdi obrnuto. Ko je u pravu? Faktički već postoje dokazi da je naša svest povezana s telom i da zavisi od njega. Svest definišemo kao produkt mozga.

      Na taj način, s jedne strane, čovekova svest i duh predstavljaju produkt njegovog fizičkog tela, a s druge strane, u svetu je zabeleženo mnogo slučajeva kada je čovek sa odstranjenim ili oštećenim mozgom nastavio da razmišlja, komunicira i razgovara, odnosno fizičko odsustvo mozga ga u tome nije onemogućavalo.

      Naučnici ne pominju ove presedane zato što ne mogu da ih pojme i objasne. Međutim, ukoliko bi to bilo tačno, izveo bi se zaključak da čovek ne razmišlja samo mozgom.

      Nauka je oduvek tvrdila (isprva je to tvrdila religija) da svest, odnosno razum – poseduju samo ljudi, da ga životinje nemaju, a tim više da ga nemaju biljke. Međutim, činjenice govore potpuno suprotno – da biljke razmišljaju. Nauka je već zabeležila takve slučajeve i naučnici danas počinju da govore o tome. Životinje razmišljaju, to jest umeju da razmišljaju, komuniciraju, pa čak i stvaraju proizvode rada. Više od toga, insekti takođe razmišljaju: oni analiziraju, prave planove za budućnost, organizuju se. Uzmimo za primer mrave. Oni su sposobni da rade stvari kojih se čovek još nije dosetio. Stoga se postavlja pitanje: čime razmišljaju životinje, insekti, ili biljke? Nauka za sada ne može da odgovori na to pitanje, ali odgovor već postoji.

      Rezultati mojih istraživanja, koja sam obavljao 25 godina, omogućavaju da se odgovori na pitanje koje je do sada za nauku bilo praktično zatvoreno. Ona ni danas ne ume da odgovori na pitanje šta su misli i osećanja, niti može da odgovori na pitanje zašto biljke i životinje razmišljaju. Ona ne zna šta su duša i svest.

      Akademik Natalija Behterjeva je jednom prilikom priznala da ne postoji čovek na svetu, uključujući i naučnika, koji bi mogao da odgovori na jednostavna pitanja: šta je san i šta je smrt. Naučnici nikad nisu pronašli odgovor na njih.

      Iako ne stoji u mestu, već se aktivno razvija, nauka i pored toga uopšte ne zna šta je čovek.

      Čovek je, s naučne tačke gledišta, belančevinasti oblik života i na tome se spoznaja o njemu završava. Religija govori o tome da je čovek prvenstveno duša. Navikli smo da smatramo da je čovek jedinstvo tri aspekta: tela, duha i duše, dok ga nauka definiše isključivo kao telo.

      Proizilazi da se savremena nauka, dostigavši ogromne visine u primenjenim aspektima, uopšte ne snalazi u onim strateškim.

      Šta je duša? Šta je sudbina? Postoji li veza između roditelja i dece? Kako se pojavljuje bolest i šta je njen uzrok? Šta je greh i da li postoji kazna za greh? Šta je ličnost, šta su svest i podsvest? Na ta pitanja nauka ne može da odgovori, a nastupa vreme kada bez odgovora na ta pitanja mi nećemo preživeti, budući da raskol nauke i religije više nije samo problem, već je ozbiljna opasnost za današnju civilizaciju.

      Ukoliko nauka ne bude shvatila šta je čovek, ukoliko ne počne ozbiljno da traži odgovor na pitanje šta je duša, ako ne shvati da je duša primarna, a naš fizički omotač sekundaran, tada jednostavno nećemo imati šansu da preživimo. Iako postoje naučna svedočanstva koja govore o tome da je posle smrti čovekova svest sačuvana, tj. da on nastavlja sebe doživljava kao čoveka a potom, vrativši se u fizički omotač, prepričava šta je bilo tamo.

      Na taj način svest nastavlja da postoji i onda kada telo prestane da funkcioniše. To je naučna činjenica, ali nauka ne može da je objasni.

      Rezultati istraživanja, koja sam obavljao tokom 25 godina, omogućavaju da se na sva ova pitanja odgovori, ali je krajnje važno razumeti osnovne pojmove. Potrebno je da znamo šta je čovek, šta je bolest, zašto čovek oboljeva, kako da se izbori sa problemima, šta je karakter, šta je sudbina, da li postoje gresi i da li postoje koncepti lična i roditeljska karma.

      U prvoj knjizi sam opisao slučaj koji mi se desio kada sam početkom sedamdesetih godina radio kao turistički vodič. Tada sam na jezeru Rica, u planinama Kavkaza, pronašao zmiju. Bila je ranjena. Verovatno ju je neko udario kamenom. Uzeo sam je, stavio u plastičnu kesu i zaputio se da je prenesem na drugo mesto, gde sam nameravao da je pustim.

      Kako se kasnije ispostavilo, to je bila najopasnija zmija na Kavkazu i njen ugriz je mogao biti smrtonosan po mene. Tada to nisam znao nego sam bezbrižno nosio kesu posmatrajući zmiju koja je sklupčana gledala u mene. Bilo mi je zanimljivo. Pomislio sam da joj je sigurno jako loše, te da bih je malo prodrmao, nekoliko puta sam je dotakao prstom kroz kesu. Zmija je podigla glavu i pogledala me. Tada sam je ponovo dodirnuo.

      Odjednom, u deliću sekunde, ona je zarila zube u kesu pri čemu su se kapljice otrova slivale niz nju.

      Pretpostavio sam da mi je zmija stavila do znanja: „Nemoj me izazivati“, pri čemu mi je demonstrirala svoje mogućnosti. Nakon toga sam počeo da je poštujem. Shvatio sam da taj reptil odlično zna da se pred njim nalazi balavi klipan koji čak i ne razume koliko je opasno igrati se sa zmijom, i zato mi je pokazao na koji način takve igre mogu da se završe.

      Na putu sam susreo decu koja su mi tražila da im dam zmiju, ali sam ih odbio. Rekao sam im da mi je ona spasila život i da im je neću dati, nego ću je pustiti u šumu.

      Stigavši u šumu, spustio sam kesu na zemlju i ranjena zmija je polako počela da ispuzava iz nje. Odlučio sam da se s njom pozdravim... Tačnije, nastavio sam po starom i uhvatio je za rep, sprečavajući je da otpuzi. Zmija je okrenula glavu, pogledala me i ponovo pokušala da otpuzi, ali sam je ja i dalje zadržavao za rep. Nakon delića sekunde, što oči nisu mogle da registruju, njena glava je bila pored moje ruke. Time mi je ponovo demonstrirala da može da me ugrize.

      Međutim, nije me ugrizla. Na kraju sam je pustio i ona je otpuzala. Kasnije sam saznao kakva je to bila zmija i da sam se iz neznanja igrao životom. Tada sam shvatio da se to živo biće uopšte ne razlikuje od mene: ono takođe razmišlja, u njemu postoji osećaj plemenitosti, zahvalnosti, saosećajnosti, pa čak i sažaljenja. Zmija je nesumnjivo shvatala da se pred njom nalazi poprilično naivna osoba. Pomislili bismo – odakle joj sve to? Upravo u tom trenutku sam shvatio da naučna slika sveta nije sasvim tačna, da nešto u njoj nije u redu.

      Drugi značajan preokret u svesti mi se desio takođe sedamdesetih godina prošlog veka. Odrastao sam u Sovjetskom Savezu gde se na svakom koraku tvrdilo da Bog ne postoji, da je čitav svet haos, da samo čovek može da ga organizuje te da je proletarijat najvažniji izvor blagostanja i sreće, uključujući moral i etiku.

      Tih godina sam vodio ekskurzije po Kavkazu, a, takođe, i po novom Atonu. Tamo se nalazio hram gde je trebalo da vodim turističku grupu i da im demonstriram trijumf socijalizma. Ujedno je trebalo da im pokažem hram, uz objašnjenje da se tu nekada nalazila saborna crkva koja je bila u funkciji, ali je sada to muzej...