ŽIVOT KAO ZAMAH KRILA LEPTIRA

        Voz je ritmički otkucavao kilometre puta. Pogled je obuhvatao deliće života koji su promicali iza prozorskog stakla.

        Zatim se događa prvi sastanak. S pažnjom razgledam livadicu, omanju baštu, trošnu kuću. Suši se veš, a pored bare je omanje jato gusaka. Nekoliko sekundi živim na ovom mestu, osećam svoje prisustvo. Zatim dolazi rastanak. Tokom jednog dana, koliko traje putovanje vozom, prolazim kroz hiljade ovakvih rastanaka.

        Iluzornost svih naših problema više ne doživljavam glavom, već srcem. „Ono što je umno stvarno je, a što je stvarno – umno je“ – ova Hegelova rečenica mi je iz nekog razloga iskrsnula u svesti. Svet je zaista razuman. Zašto je Hegel uvideo tu vezu, za razliku od drugih? Verovatno zato što um i telo za njega nisu bili apsolutne vrednosti. Um je povezan s materijalnim objektima, pa je zato fragmentaran i opaža jedino površinske veze. Hegel nije osetio samo to da čitav svet realizuje skriveni program, već je video i kako taj program u svakom deliću sekunde povezuje sve događaje koji se odigravaju u svetu. Zaista, svaka situacija ima viši smisao i često onu situaciju koja je za nas bila najapsurdnija i najneprijatnija nakon nekog vremena vidimo kao pomoć i spasenje.

        To vidim na primeru svojih pacijenata. Recimo, izloženi su prokletstvu, uroku ili vradžbinama koje zdušno doživljavaju kao nesreću od koje moraju da pobegnu. Ali svaka neprijatnost koja nam se dešava uvek uravnotežuje drugi problem i otklanja ga.

        Najstrašniji gubici su oni koje ne primećujemo. Kada gubimo povezanost s Bogom i na unutrašnjem planu se klanjamo ovozemaljskoj sreći, najčešće osećamo neznatno zadovoljstvo. Zamislite da čovek dugo i naporno gradi temelj kuće koji može da izdrži dva sprata. On oseća zadovoljstvo kada podiže zidove i oprema prostor za življenje, ali u izgradnji temelja nema nikakvog zadovoljstva. Sagrađen je i izmalterisan prvi sprat i otpočinje izgradnja drugog. Čovek oseća duplo veću sreću: ostvaruju mu se snovi i želje; zatim, u potrazi za ljudskom srećom, počinje da gradi treći, pa i četvrti sprat. Iznenada dolazi državni činovnik i kaže mu: „Treći i četvrti sprat morate da srušite! Ne smete ih zidati!“ Čovek se pati i muči, zbog čega oseća mržnju prema činovniku, ne shvatajući da bi dodatna dva sprata postala njegova grobnica.

        A evo kako to izgleda u realnoj situaciji: za čoveka su, na primer, sigurnost i materijalno blagostanje smisao života. Poslovi mu napreduju, on dolazi do novca i postiže uspeh. To je i razumljivo, budući da je veći deo energije usmerio na ostvarenje svojih planova.

        Međutim, procesi koji se odvijaju u našoj svesti sami po sebi ne utiču na naše okruženje. Mi možemo svesno, do mile volje, da se klanjamo materijalnim vrednostima i da u njima vidimo samo pozitivnu stranu, ali za našu dušu, koja je povezana s podsvešću i emocijama, sve izgleda potpuno drugačije: ona vidi svet kao celinu, a svrha i smisao se sastoje u postizanju jedinstva s Tvorcem. Svi drugi ciljevi naprosto bivaju uništeni.

        Tada čovek koji je uspešan, koji poseduje novac i sigurnost, počinje da teži materijalnim ili duhovnim vrednostima, ne samo na nivou svesti, već i na nivou osećanja. Ova tendencija se iz svesti prenosi u podsvest i odjednom se u njegovom životu odigrava neshvatljiv i neobjašnjiv događaj. On dolazi kod majke, nekom sitnicom je iznervira i ona, koja ga je uvek volela i brinula se o njemu, iznenada ga proklinje. Njemu ništa nije jasno, te biva potpuno smeten. „Kakav ju je đavo spopao?“ – razmišlja. Nakon toga počinje da mu propada posao, nižu se nesreće i bolesti. Prijatelji saosećajno klimaju glavom: „Hej, majka te je proklela!“

        I tako, čoveku koji je pretrpeo bankrot ne preostaje ništa drugo sem da izabere nove ciljeve. Stoga odlazi u crkvu i postepeno pronalazi veru u Boga. Javlja mu se želja da oprosti majci te odluči da je poseti. „Tvoja kletva me umalo nije ubila“ – kaže joj on. „Kakva kletva? – začuđena ga pita majka. – Ne sećam se ničega; tako nešto se nije desilo, sine, uvek sam te volela i bila spremna da ti pomognem!“ I čovek ponovo odlazi od majke zbunjen, ali ovaj put i srećan. Pritom intuitivno oseća da se iza svega krije viši smisao.

        Samo Svevišnji je u stanju da vidi sve veze, dok običan čovek može samo da nagađa. I ukoliko ni dlaka s glave ne može da padne bez volje Svevišnjeg, to znači da posledica svake situacije mora da bude težnja ka Bogu i jačanje jedinstva s Njim.

        Šta bi se desilo da nije bilo ove kletve? Ispričaću vam kraću priču i sve će vam biti jasno. Imam poznanika koji je u principu dobar čovek. Pre nekoliko godina je zapao u finansijske probleme i ja sam ga pozvao u svoju vikendicu da radi i da za to bude plaćen. Međutim, ispostavilo se da on baš i ne voli da radi. Pritom je morao da pomaže sinu koji je studirao. Tada sam mu predložio da sakupi ekipu ljudi i bavi se renoviranjem stanova. „Ako ti pođe za rukom da sastaviš dobar tim i sve valjano organizuješ – rekao sam mu – pomoći ćeš svom sinu, a kupićeš i sebi stan“. Ali on je prema mojoj ideji bio ravnodušan iako mu je novac bio potreban.

        Imali smo zajedničkog prijatelja koji je u kući skladištio čitavo brdo kablova za struju. Jednom prilikom je odlučio da deo pokloni našem zajedničkom poznaniku kome je bio potreban novac. Ovaj je došao kod njega, odmotao dve trećine kablova, natovario ih u automobil i odvezao kući. Obično u takvim situacijama ljudi pitaju koliko mogu da uzmu, a i ako uzmu, tada je to, razume se, manje od polovine Međutim, ovde nije bilo moralnih kočnica: koristoljublje je potisnulo moralnost.

        Njegov sin je, čini se, nasledio od oca osobinu da više dobija nego što daje, i često se, bez ustručavanja, ponašao bezobrazno. Nedavno mi se njegov otac obratio s pitanjem: „A možda se pogrešno molim? Čitam tvoje knjige, ali osećam da mi ne ide od ruke“. – „A kakve probleme imaš?“ – pitao sam ga. „Rak – odgovorio mi je. – U crevima su mi pronašli nekoliko polipa“. Iznad njegove glave sam video tamnu mrlju – bio je to sin koga je otac pogrešno vaspitao.

        Mi smo odgovorni za one koje kvarimo. Sa Višeg plana nas nagrađuju za pravilno vaspitanje dece a lišavaju nas nagrade ukoliko to pogrešno činimo. Sklonost klanjanja koristoljublju, često na štetu drugih, taj čovek je, po svoj prilici, preneo na sina. U podsvesti njegovog sina je to postalo toliko bitno da je usmerenje na materijalnu korist počela da istiskuje ljubav. On nije mogao da prihvati neuspeh, kao ni gubitak bezbrižnosti. U njegovoj duši je bilo malo ljubavi i on nije imao na šta da se osloni kada mu je izmicala materijalna sigurnost. Na buduće neuspehe reagovao je s programom samouništenja. Program se vraćao nazad, ka ocu, kod koga je uzrokovao pad energije. Naime, kad energija padne ispod kritične granice, pojavljuju se ciste, polipi ili karcinom.

        Da bi rešio svoje probleme bilo je neophodno da promeni sinovljev karakter, njegov pogled na svet i emocije. Ali treba da krene od sebe. „Ako počne da se menja, tumor će prestati da se razvija – pomislio sam. – Takve slučajeve sam često viđao. Ali da bi promena bila moguća, ne sme postojati agresivnost prema sadašnjosti, prošlosti i budućnosti. Sve dok postoji agresivnost, promene su nemoguće. U njegovom slučaju verovatno bi bilo bolje da se operiše, ali ukoliko se ne promeni, pojaviće se novi problemi. Bilo kako bilo, znači da je promena u svakom slučaju neophodna“.

        „Krenimo redom – rekao sam mu. – Pre molitve bi trebalo da se odrekneš svega, kao i da se pokaješ. Sad zamisli sebe u trenutku pokajanja“. On se zamislio i meni je sve postalo jasno. „Kakav je smisao pokajanja?– upitao sam ga. – Da ne ponovimo greh. A da ga ne bismo ponovili neophodno je da se promenimo. Da bismo se promenili moramo se usredsrediti na ljubav koja nas povezuje s Bogom. Smisao pokajanja je u bolu koji osećamo zbog onoga što smo učinili i ljubavi koja nam pomaže da to prevaziđemo. Međutim, umesto ljubavi kod tebe dolazi do nekontrolisanog kajanja zbog prošlosti i mržnje prema sebi, a to znači ubijanje ljubavi! Šta je kajanje zbog prošlosti? To je neprihvatanje Božje volje, pritajena mržnja prema Njemu. Uzgred, upravo se kod osoba koje su vezane za srećnu sudbinu često dešava iracionalno neprihvatanje onoga što se dogodilo. Zato zapamti: kaješ se zbog onoga što ne može da se promeni. Ako se kaješ, to znači da si već druga osoba; stoga je besmisleno da mrziš sebe zbog prošlosti.

        Toliko o pokajanju. A sada o odricanju. Zašto bez žrtvovanja nema vere u Boga? Čak je i u paganizmu vera bez žrtve nemoguća. Žrtva je simbol odricanja od ljudske sreće; s tim ciljem se uvek i žrtvovalo ono najvrednije. Kada se odreknemo nečeg dragocenog da bismo ga poklonili drugom, moramo osetiti bol zbog odvajanja od onoga što nam je prijatno. Ovde nije reč o količini. Osim toga, možemo se podvrgnuti strogom postu i osamljivanju – što nam pomaže da osetimo božansku energiju u sebi i da se promenimo. Shvati jednostavnu stvar: tvoja duša je podlegla inerciji što je dovelo do gubitka božanskog. Ova inercija se potom prenosi na decu i unuke. Ako bi na tebe bilo bačeno prokletstvo, ono bi zaustavilo ovu inerciju. Ali s obzirom na to da s Višeg plana nisi dobio pročišćenje posredstvom ljudi, aktivirala se bolest. Ako se bolest javi u kasnijim fazama, kada je inercija već dobila na zamahu, tada postaje neizlečiva i završava se smrću. Primetio sam još interesantniji momenat: postoje gresi koje čak ni smrt ne može da poništi“.

        Video sam čuđenje u njegovim očima i nastavio: „Greh je odbacivanje Boga i smanjenje ljubavi u duši. Obično se sa smrću tela, koje nas navodi na prestup, duša čisti od greha. Ali ako je greh prodro duboko unutra, tada nam može stradati sva rodbina. Ako je prodro još dublje, može biti uništen grad, narod ili čitavo čovečanstvo. Zamisli drvo. Čovečanstvo je stablo, velike grane su narodi i države, srednje grane – gradovi, a grančice – rodbina. Čovek kao jedinka predstavlja listić. Pred jesen se otrov taloži u lišću, usled čega on pada na zemlju i trune. Ukoliko prodre u grane, tada se drvo mora iseći do korena. I ako jedan svetac može da spasi grad, tada jedan grešnik može da bude razlog uništenja celog grada. Pritom niko neće ni primetiti njegov greh, jer mi ne grešimo telom, već dušom. Što se čovek više klanja materijalnoj i duhovnoj sreći, on u sebi strasnije ubija ljubav prema Bogu. Zbog toga se društvo, koje se klanja svojim željama i blagostanju, bliži uništenju ne samo pojedinaca, već i sebe u celini.

        Ovde postoji još nešto veoma interesantno. Čovekov razvoj se uvek odvija sinusoidno: razvoj se pretvara u degradaciju, dobici smenjuju gubitke, dok se božanska energija neprestano povećava. Kada čovek pokuša da smanji intenzitet ljubavi, ovaj proces se odmah zaustavlja. Čovek živi i mehanički akumulira odricanje od Boga, odnosno grehe. Smrt obično poništava grehe. Ako se, pak, oni zadrže u duši, sledi njihovo taloženje u društvu, i tada ono, pa čak i ceo narod moraju nastradati da bi se taj proces zaustavio. Po istoj šemi su izumirale čitave civilizacije, a iz podsvesne težnje ka Tvorcu su nastajali novi narodi i civilizacije“.

        Ljudska sreća se meri ostvarenim željama. Postoje želje koje su povezane sa sadašnjošću i one koje proizilaze iz prošlosti, a postoje i želje upravljene ka budućnosti. Želje su energija. Postoje dva energetska toka koji idu u susret jedan drugom: muški i ženski princip, prošlost i budućnost, ljubomora i oholost.

        Neophodno je da postepeno otklonimo zavisnost od ove dve vrste želje, i tako ćemo postići božansku milost. Formula je jasna i sasvim primenljiva. Ranije sam gajio neverovatno poklonstvo prema ljudskoj ljubavi i lepoti. Od detinjstva sam osećao da posedujem velike potencijale, zahvaljujući kojima su mi se ostvarivale sve želje. Bilo mi je potrebno da nečemu težim i nečemu se klanjam. Društvo me je učilo da čovek mora da se klanja, da ljubav prema drugoj osobi predstavlja najveću sreću, kao i da je ljudska lepota ono čemu treba težiti. Verovao sam u to i moja energija je godinama bila usmerena u tom pravcu.

        Dakle, oduvek sam se klanjao lepoti i zemaljskoj ljubavi. Verovatno je to razlog što me je sudbina preusmerila od slikarstva ka isceliteljstvu, da bih se na hiljade i hiljade puta uverio do čega dovodi takvo poklonjenje. I zatim, kada sam čitao Stari zavet, intuitivno sam shvatio da postoji viši smisao u tome što se lik Boga ne sme prikazivati. Kada paganin izliva svog idola koji je zaštitnik neke oblasti, to je logično, ma kako izgledalo čudno. Lokalni Bog odgovara za deo šume ili jezera, što znači da se nalazi u vremenu i prostoru.

        Ali kada shvatimo da postoji Jedan Tvorac Vasione koji je izvan svih granica, bilo kakvo prikazivanje Ga u našim očima pretvara u paganskog boga. I to više nije monoteizam, već povratak u paganizam. Ako smo pokušali da prikažemo, tj. otelotvorimo Tvorca, tada je potrebno da mu pripišemo i polne karakteristike. Moramo da ga zamislimo kao muškarca ili ženu, odnosno da pripada jednom vremenskom toku, što znači da on više neće biti celovit. I ponovo se vraćamo u paganizam. Iz istog razloga mi ne smemo da vidimo Boga. Naš materijalni um i vid to ne bi mogli da izdrže. Zato se čak i Mojsiju Bog pojavljivao kroz oslepljujuću svetlost.

        Bog nije samo izvan vremena i prostora, već je On stvorio ovaj svet i u njemu egzistira u formama duhovnih (nematerijalnih) i fizičkih (opipljivih) aspekata. Ali njihovo apsolutno jedinstvo možemo osetiti samo kada zađemo van granica prostora i vremena. Bog stvara vreme koje se deli na dve struje i mi, povezujući se s njima, osećajući njihovu suprotnost kao muški i ženski princip, ne smemo da zaboravimo na njihovu sekundarnost. Ako delić zaklanja celinu, onda se uništava opšte jedinstvo.

        Razmišljao sam o tome šta se dešava sa zapadnom civilizacijom. Njena kriza je, bez svake sumnje, povezana sa krizom katoličke crkve, i ima veze sa kultom Bogorodice. Ono o čemu je Hristos govorio njegovi sledbenici nisu mogli da shvate i primene. Otud je prvobitni, snažan, jedinstven impuls počeo da slabi dok se, na kraju, nije podelio na dve struje. Poklonjenje ženskom principu u katolicizmu, pritom sasvim zemaljskoj ženi, realnoj i opipljivoj, pre ili kasnije je moralo da ojača paganske tendencije. I današnje obožavanje zlatnog teleta, široko rasprostranjeno u zapadnoj civilizaciji, potpuno je logički povezano sa krizom u katolicizmu.

        „I tako – razmišljao sam – postoje dva vremenska toka, dve vrste želja; neophodno je osloboditi se zavisnosti od njih, a onda će se pojaviti ljubav i harmoničan razvoj“.

        Nedavno sam dobio zanimljivo pismo. Jedna mlada žena mi je pisala da je deset godina praktikovala moj sistem. „Za to vreme sam mogla da zasnujem porodicu, rodim decu i budem srećna – pisala je. – Međutim, ja sam sve ove godine ograničavala sebe. I zato sada patim od ženskih bolesti, nemam porodicu i nedavno sam izašla iz psihijatrijske bolnice“.

        U mom sistemu je ona videla samo znake zabrane, ali oni su nam potrebni za pronalaženje pravog puta, kao i da ne bismo nastradali pri velikoj brzini.

        Nikada nisam smatrao da je potrebno unižavati ženu – već ljudske vrednosti u duši žene i muškarca. Kada prihvatimo njihovo uniženje, pred nama je jedan put, put ka Bogu, i prihvatanje bola mora da podstiče i osnažuje ljubav, a ne da je potire. Svim pacijentima neprestano ponavljam: ako ste izgubili osećaj Božjeg prisustva u sebi i ne vidite Višu volju u onome što se dešava, u trenucima bola i uvređenosti nekoga ćete uništavati. Ako se budete uzdržavali od mržnje prema drugima, ubijaćete sebe. Ali ukoliko se u trenutku duševnog bola okrenete od ljudskog i usmerite ka božanskom, tada neće biti potrebno nikoga da ubijete. Zato su etape spoznaje božanskog prisustva prilično jednostavne. Kada prestanemo da verujemo u Boga, prestajemo da verujemo drugim ljudima, a počinjemo da osećamo strah i da ih mrzimo; potom takođe ne verujemo ni u sebe, nego se plašimo dok se konačno taj strah ne pretvori u mržnju prema sebi. Iz istog razloga se razboljevamo, umiremo, pa iznova postepeno zadobijamo veru u Boga.

        Šta je uninije? Uninije je nedostatak poverenja u sebe, suprotstavljanje kretanju, ograničenje sopstvene energije. Uniženje ljudske sreće je neophodno da bismo zadobili božansku sreću. Ova dama je ideju uniženja doživela kao najvažniju kariku zaboravivši na to da nas uniženje mora podstaknuti na ljubav. Bolesti, problemi i uvrede predstavljaju prinudno uniženje. Seksualna uzdržavanja, post, smanjenje zadovoljstava predstavljaju dobrovoljna ograničenja koja takođe moraju da nas podstiču ka ljubavi, odnosno ka oslobađanju energije i radosti. Ova žena, ni sama to ne sluteći, načinila je grešku o kojoj se govorilo još u Svetom pismu. Hristos je učio da tokom posta ne treba licemerno isticati tugu koja simbolizuje patnju i odricanje. Ljudi su videli patnju samo u ograničenjima. I, zaista, ako čovek ne vidi božansko prisustvo u svemu tome, tada mu čak ni dobrovoljna ograničenja neće dati ništa osim tuge i uninija.

        Ljudi još uvek nisu naučili da razmišljaju pa im je stoga teško da poveruju u to da suzbijanje i ograničenje želja moraju da se sjedine s radošću i ljubavlju.

        Harmonija je jedinstvo i borba suprotnosti. Ako odvojimo ove suprotnosti, doći će do sakaćenja i ometanja razvoja. Čovek koji je žgoljav i slab razvija se neskladno; nadiže galamu i ide kroz život vrludavo: malo na jednu, malo na drugu stranu. Snažan čovek ide kroz život pravo, harmonizujući u sebi bol i radost. Svi veliki ljudi su to umeli da urade.

        Setimo se Bude. Roditelji su ga podigli u uslovima apsolutne sreće; sve njegove želje su se ispunjavale – bilo je to potpuno udovoljavanje u životu, začinjeno isključivo pozitivnim emocijama. Čak su i mrtve, bolesne i stare sklanjali pred njegovim očima da mu ništa ne bi smetalo dok uživa. Ali kada se sve želje ispune, one počinju da umiru, životna energija nas napušta i najmanje uznemirenje se pretvara u čudovišan stres.

        Kada je Buda prvi put video starog i bolesnog čoveka, to je za njega predstavljalo nepodnošljiv stres. Intuitivno je osetio da nema šanse da preživi pa je otišao u drugu krajnost – potpuni asketizam. Ali nakon što je sebe dugo morio svim mogućim samoograničenjima, zbog čega je osetio da bi mogao umreti, uvideo je da dve suprotnosti mogu da se izmire. Odricanje je potrebno da bi se energija povećala, a ne uništila, što znači da ne treba ubijati želje u sebi. Tako je nastala ideja srednjeg puta.

        U prvim vekovima budizam se u Indiji smatrao jeretičkim učenjem jer je bio u suprotnosti sa opštom religioznom tendencijom, u kojoj je osnovna ideja bila nevezanost za fizički svet i preimućstvo duhovnog nad materijalnim. Materijalni svet, sa željama i ljudskom srećom, u hinduizmu se smatrao apsolutnom iluzijom – majom; realnost je samo duh Vasione. Buda je uvideo da su želje i ljudska sreća realni, ali je naglasio da su one izvor patnje i da je istinska sreća prevazilaženje vezanosti za njih.

        Potpuno odricanje se pretvara u potpuno poklonjenje. Potpuno odricanje i uzdržavanje pre ili kasnije prelaze u svoju suprotnost, koja će ih uravnotežavati. Bogat može da postane samo onaj koji na unutrašnjem planu ne zavisi od novca, a osećajan – onaj koji na unutrašnjem planu ne zavisi od želja. Seksualnu nasladu bez opasnih posledica može da upražnjava samo onaj koji je u prethodnom životu bio asketa.

        U davna vremena čovek je tokom nekoliko života boravio na Istoku, zanemarujući materijalne i usredsređujući se isključivo na duhovne vrednosti, a zatim je imao suprotan način života na Zapadu. Suprotnosti su međusobno prelazile jedna u drugu tokom dugog vremenskog perioda. Danas je Istok i sam postao Zapad i bipolarnost sveta je urušena. Zato, s jedne strane, Zapad degradira, a, s druge strane, u njemu napreduju istočnjačke tendencije.

        Postoji pojam kao što je inercija emocija. Rezultanta svih naših želja mora nas približavati Bogu, jer upravo iz Njega mi crpimo osnovnu energiju. Kada se, nekoliko godina pre začeća, duša deteta približava ženi, njeno ponašanje i težnje u tom trenutku određuju njegov karakter i sudbinu. Ako žena ima seksualne odnose s jednim muškarcem, aktivira se zaštitni mehanizam: što znači da se može povećati duhovna naslada, dok se seksualna ograničava.

        Dakle, ako žena ima stalnog partnera, povećanje njene zavisnosti od želja smanjuje energiju ljubavi, pri čemu se, u istom trenutku, smanjuje i njena seksualna želja. Tada se može upriličiti post, sačekati, preusmeriti se na prijateljske odnose i osećanja. Ali ukoliko žena često menja seksualne partnere, ona ne uspeva da im otvori dušu i svojoj podsvesti šalje moćan impuls poklonjenja seksualnim željama. U njenoj deci iskonski greh Eve trajno uništava jedinstvo s božanskim planom. I čim je više energije nedovoljno, nema govora o normalnoj porodici, zdravlju i srećnom životu.