UVOD      

        Kada sam 1997. godine završio četvrtu knjigu, bio sam siguran da je proces opisivanja ljudskih vrednosti završen. Što se bolje budem snalazio u onome što nazivamo ljudskom srećom, toliko će mi biti lakše da definišem ono što idealizujem, tj. od čega zavisim, i da se potom od te zavisnosti oslobodim. Klasifikacija je bila u potpunosti završena, što je značilo da više neće biti vezanosti, da ćemo ja i moja deca biti zdravi, odnosno da se karmička istraživanja bliže kraju. Da bi pacijent ozdravio potrebno je da se temeljnije istraži šta je to što mu ne dozvoljava da se oslobodi zavisnosti, kao i da se otkrije jače sredstvo kojim se može uticati na promenu njegovog karaktera.

        S teorijom je bilo završeno, ostala je samo praksa. Pomalo sam se hladio prema celoj ovoj temi. Kao prvo, sve je već bilo jasno, a kao drugo – nikada ne bih pomislio da proces razmišljanja može da izazove gađenje i fizički bol. Želeo sam da mi opet ožive osećanja, da se vratim slikarstvu. Zatim sam želeo da se posvetim problemu starenja.

        Rad na sebi tokom poslednjih nekoliko godina umnogome mi je promenio karakter i zdravlje. Međutim, nije došlo ni do kakvog podmlađivanja, već je, po svoj prilici, bilo obrnuto. Što sam se više koncentrisao na razmišljanje, na razumevanje i uopštavanja, bolnije sam preživljavao svaki stres, pri čemu se aktivnije pokretao proces starenja. Odlučio sam da prekinem istraživanje i lečenje, te da se u potpunosti posvetim sebi, budući da mi je ranije uvek nedostajalo vremena za to. Celokupan lanac ljudskih vrednosti bio je sveden na nekoliko karika. Prva karika su bile vrednosti materijalnog nivoa i tu je sve već bilo jasno. Zatim su dolazili nivoi duhovnih vrednosti, koje kao da su se podelile na dva ogranka. Jedan sloj su bili odnosi i zavisnost od njih je rađala ljubomoru. S druge strane su bile sposobnosti i intelekt. Zavisnost od njih rađala je gordost. Jedan pacijent je došao sa izrazitom zavisnošću od duhovnog nivoa i to je bilo povezano sa odnosima. Objasnio sam mu kako da se oslobodi zavisnosti: da jednostavno pronađe drugu tačku oslonca. Moderna psihologija preporučuje čoveku da razvija interesovanja, čime se krah u jednoj oblasti neće doživeti tako bolno nego će on preusmeriti svoja interesovanja u druge oblasti.

        Međutim, ova šema je efikasna samo na površinskom nivou, kada je reč o uvredama, svađama i prevarama, ali kad je reč o teškim potresima, kao što je gubitak voljene osobe, tada, na primer, isti ovi psiholozi i psihoterapeuti ne mogu da reše problem. Jedino ih okretanje ka Bogu može izvesti iz beznadežnog ćorsokaka. Onoliko koliko je u nama snažna potreba za božanskom ljubavlju, manje zavisimo od ljudske ljubavi i njen krah ili destabilizacija neće dovesti do tragedije. S moje tačke gledišta, čovek poseduje samo dve glavne funkcije: nagon razmnožavanja i samoodržanja. Ova tema je povezana sa odnosima, dok je samorazvoj, razvoj ličnih potencijala i upravljanje okruženjem tema sposobnosti i intelekta. Bez toga nam nema života. Međutim, kada ovo postane samo sebi cilj, isprva se pojavljuje zavisnost, zatim agresija i naposletku raspad. Dakle, sve ljudske vrednosti su zapravo kompleks materijalnog i duhovnog.

        Bilo je potrebno da se što pre oslobodim materijalnih i duhovnih vrednosti. Što sam se više koncentrisao na to, vreme se ubrzavalo, i na jednoj etapi ubrzanja sam primetio kako se zavisnost od jednog pretače u zavisnost od drugog. Osoba koja je spolja vezana za novac, koja je materijalista i pragmatičar, postala je takvom jer je na unutrašnjem planu vatreni idealista. Za nju bi dalje pojačavanje zavisnosti od duhovnih vrednosti bilo smrtno opasno. Zatim se ispostavilo da osoba koja se izborila s vezanošću, podsvesno ne prenosi tačku oslonca na ljubav prema Bogu, već na razvoj sposobnosti i intelekta. Stoga se umesto ljubomore kod nje pojavljuje gordost. U jednom trenutku sam shvatio da osim ovih nivoa, grubih i ljudskih, postoje mnogo sveobuhvatniji i dublji nivoi. Na kraju sam otkrio kategoriju koju čine ideali, duhovnost i plemenitost. To je bio daleko suptilniji i sveobuhvatniji nivo koji se nalazio u osnovi odnosa i sposobnosti. Zavisnost od tog nivoa je uzrokovala zavisnost od odnosa ili sposobnosti. Kada je ona izuzetno snažna, istovremeno se rasplamsavaju ljubomora i gordost. Tema duhovnosti, plemenitosti, ideala i nada je predstavljala i temu kontakta s budućnošću. Što je viši duhovni nivo na kome se čovek nalazi, što je čovek uzvišeniji, plemenitiji i maštovitiji, time se kod njega razvijaju veće mogućnosti da upravlja budućnošću. Prošlost je materijalni, a budućnost – duhovni kvalitet. Što više budemo imali budućnosti, time ćemo više imati sadašnjosti i prošlosti. Što je čovek duhovniji i plemenitiji time će se, pre ili kasnije, u njemu ili njegovim unucima aktivnije ispoljiti sposobnosti i intelekt. Samim tim će im odnosi takođe postati bogatiji i harmoničniji. Sve ono što posedujemo, dolazi iz budućnosti i pretvara se u sadašnjost. Zbog toga nivo unutrašnje duhovnosti određuje naše mogućnosti u sadašnjosti. Što čovek poseduje više duhovnosti i plemenitosti, time će njegovi potomci imati ne samo duhovnih, već i materijalnih vrednosti. Čak i ako deca i unuci prestanu da budu duhovni i plemeniti, unutrašnje zalihe će im omogućiti da izvesno vreme žive bezbrižno.

        Zašto potomci često odbacuju duhovnost i plemenitost? Zato što idealizacija budućnosti stvara zavisnost od nje, a samim tim i njen gubitak. A sa zatvorenom budućnošću čovek umire ili oboljeva od neizlečive bolesti. Što je duhovniji, time pada u veće iskušenje da veliča tu duhovnost i da od nje zavisi.

        Prvi znaci zavisnosti se manifestuju kao strah za svoju, kao i za budućnost naših bližnjih, što je, zapravo, vezanost za planove i snove, te samim tim i bolno neprihvatanje oscilacija u budućnosti, kada ne dolazi do ispunjavanja naših planova i nada, kada nam zamišljena slika sveta postaje neodrživa, a, takođe, i kroz nemoć da prihvatimo krah ideala, propast planova i nada. Izdaja ili nepravda koju pretrpimo od drugih, ili od društva, pokazatelj je snažne zavisnosti od budućnosti zbog čega dolazi do raspada sudbine i zdravlja.

        Ma koliko da sam posmatrao ljude obolele od raka, ili one koje su patili od neplodnosti, kod svakog od njih je postojala zavisnost od ideala i budućnosti koja je nekoliko puta prevazilazila smrtonosni nivo.

        Prema tome, materijalni aspekt je prošlost, a duhovni je budućnost. Telo je povezano s materijalnim aspektom, što znači da su odnosi bliži materijalnom, a sposobnosti, intelekt i um – duhovnom aspektu. Neophodno je preispitati čitav život, a materijalno i duhovno uniženje prihvatiti kao pročišćenje. Potrebno je otkloniti žaljenje za prošlošću i strahove pred budućnošću. Putem ljubavi, koja ničim nije uslovljena, spoznajemo Boga i stoga nas svaka agresivnost prema ljubavi odvaja od Njega, a dublje nas uvlači u ono grubo, ljudsko. Prema tome, prvo što treba da učinimo je da, preispitujući svoj život, otklonimo svaku agresivnost koju smo imali prema ljubavi, a koja se ispoljavala kao nedostatak volje za životom, nezadovoljstvo sobom i svojom sudbinom, osudom drugih ljudi i ogorčenošću na njih. Ovaj kliše je besprekorno funkcionisao. Stvarne ljudske nesreće i tragedije, situacije koje su stručnjaci raspetljavali godinama, rešavali su se lako i prirodno za samo nekoliko sati. Jedna pacijentkinja mi je, u prilog navedenom, ispričala:

        – Vidim da se sa mojim sinom dešava nešto veoma strašno, a nisam u stanju da bilo šta preduzmem. Imao je devojku koju je veoma voleo, ali je s njom nedavno raskinuo. To je jako teško podneo. Sada su mu propali svi planovi i nade vezani za posao i lične odnose. Potpuno je izgubio sposobnost kontrole nad situacijom. On je majstor borilačkih veština, a poslednjih meseci su ga nekoliko puta prebili na ulici. Kao da ga je nešto okovalo, te uopšte nije mogao da se zaštiti. Sve više srlja u propast, a ja sam nemoćna da mu pomognem.

        Bilo mi je potrebno samo nekoliko sekundi da na suptilnom planu sagledam situaciju.

        – Možete da promenite njegovu sudbinu za samo nekoliko sati – rekao sam joj. Sve što ste nabrojali nestaće poput dima. Samo je potrebno da počnete ozbiljno da radite na sebi. Vaš sin je vezan za ideale, odnosno njegova budućnost je zatvorena pet puta više od kritičnog nivoa. U najvećoj meri ste vi uzrok tome zato što niste živeli božanskom ljubavlju, već idealima, duhovnošću i plemenitošću. Prezirali ste ljude koji su duhovno siromašni, tj. nesposobne i glupe, neprincipijelne i nepoštene. Gubili ste volju za životom kada su vaši ideali bivali uniženi, kada su vas drugi izdavali i nepravedno se odnosili prema vama. Uoči začeća, da bismo buduće potomstvo snabdeli većom količinom božanske ljubavi, potrebno je da se odreknemo svega onog što je ljudsko. Što smo jače vezani, razdvajanje će biti bolnije. To razdvajanje se može ispoljiti kroz uvrede koje smo pretrpeli ili, ako nismo u stanju da ih podnesemo, kroz bolesti, nesreće i smrt. Ukoliko ne budemo shvatili da je uvreda koju doživimo od druge osobe – milost data od Boga, onda će se naša deca lečiti bolestima i nesrećama. Preispitajte svoj život i osetite kako ni najsvetije duhovne vrednosti ništa ne znače u poređenju s ljubavlju prema Bogu. Prihvatite svako uniženje ili nepravdu kao priliku da spasite sina, kao priliku da promenite sebe kroz odricanje od zemaljskih vrednosti, i težite ka Bogu. Pritom je potrebno da se molite ne samo za sina već i za unuke. Na suptilnom planu vidim tamnu mrlju koja je prilepljena za vašeg sina. To je njegovo buduće dete. Da bi se ono rodilo zdravo i imalo srećnu sudbinu, njegova duša mora da se pročisti. To se upravo i dešava kroz uniženje ideala i duhovnosti njegovog oca. Ukoliko uspete da dobrovoljno prihvatite ovo pročišćenje i da promenom sebe harmonizujete svog sina i unuke, tad prinudno pročišćenje neće biti potrebno. Što nam duša manje zavisi od ljudskih vrednosti, manje neprijatnosti i nesreća će biti potrebno da se ona pročisti. Kada su roditelji zaista menjali svoj odnos prema prošlosti i sadašnjosti, menjala se ne samo njihova sadašnjost i budućnost, već i njihovih potomaka.

        Potpuno sam prestao da izražavam čuđenje u situacijama kada su se detetov karakter i sudbina menjali za nekoliko časova. Sećam se kako sam jednoj poznanici nekoliko puta rekao da njenom starijem sinu preti opasnost od pogibije. Ona se molila, radila na sebi ali do promene nije dolazilo.

        – Trudila sam se da mu to nekako približim – rekla je. – Međutim, čim sam pustila video-kasetu s tvojim nastupom, on je vrišteći istrčavao iz sobe. Kada sam pokušavala da mu čitam tvoje knjige, on bi glatko odbijao da ih sluša.

        – Ne bih želeo da se kasnije ljutiš na mene – rekao sam

joj, – ali tvoj sin ima sve manje šanse da preživi.

        Na prećutno pitanje, koje se videlo u njenom pogledu, odgovorio sam joj:

        – Ili ćeš stvarno početi da se menjaš i tako doći do saznanja da je Bog važniji od svega ljudskog, kao i do toga da je ljudska sreća samo prilika koja nam se daje da osnažimo ljubav prema Bogu, ili će se tvoje dete razboleti i umreti u bliskoj budućnosti.

        Neko vreme je sedela potpuno nepomična, a zatim je rekla:

        – U redu, potrudiću se.

        Uveče me je pozvala telefonom. Isprva nije mogla da govori zato što je plakala. Shvatio sam da se dogodila neka nesreća.

        – Znaš li – rekla mi je kroz suze – stariji sin mi je prišao pre pola sata držeći u ruci tvoju knjigu i zamolio me je da mu pročitam šta u njoj piše.

        – Pa zašto onda plačeš? – iznenadio sam se.

        – Zato što sam srećna.

        Dakle, moja istraživanja su bila završena, no, i pored toga, mnoge teške bolesti su se jako dugo lečile. Iskreno rečeno, nisam mogao da shvatim o čemu se radi. Jedino prihvatljivo objašnjenje bilo je sledeće: težina kršenja Viših zakona i agresivnost prema ljubavi u prošlim životima bili su izuzetno veliki zbog čega su se promene u karakteru odvijale vrlo sporo. Drugi razlog verovatno se krio u tome što su osim nivoa ideala i duhovnosti postojali još dublji i sveobuhvatniji nivoi. I, konačno, neprestano otkrivajući desetine i stotine mogućih varijanti, došao sam do zaključka da se iznad ideala nalazi nivo volje, a iznad njega – nivo života.

        Dakle, ceo lanac je izgledao ovako: prvo dolaze materijalne vrednosti, zatim odnosi i sposobnosti, pa duhovnost, plemenitost i ideali, a potom volja, čovekova sudbina i život. Ukoliko uspem da otklonim vezanost za život, kod mene će doći do smanjivanja zavisnosti od volje, ideala i svega ostalog. Dakle, možemo se moliti na sledeći način:

        – Gospode, ceo moj život i bilo kakva ljudska sreća su sredstvo da osnažim ljubavi prema Tebi.

        Periodično odricanje od svih životnih radosti smanjuje zavisnost od zemaljskih vrednosti i molitvu čini uverljivijom. Dakle, moguće je izračunati parametre za svaku vrednost, pri čemu su najvažnije – život, sudbina i volja, dok su sve ostale zavisile od njih. Shvatio sam da moja dijagnoza i priprema za smrt 1991. godine nisu bili slučajni.

        U novembru 1991. godine upoznao sam budućeg urednika i izdavača moje knjige. Juna 1993. godine knjiga je bila završena. S obzirom na to da je u njoj reč o Bogu, kao i da je informacija veoma ozbiljna i snažna, morala je da bude čista. Prolazak kroz proces umiranja i opraštanja od svega onoga što mi je bilo drago, a na kraju i od samog života, omogućilo mi je da se harmonizujem i pročistim dušu.

        Dakle, krug vrednosti bio je iscrtan, a moj sistem završen. U principu, uzroci svake bolesti se mogu otkloniti ako je otklonjena zavisnost od zemaljskih karika. Međutim budući da i zemaljska ljubav ima različit opseg, neophodno je da naučimo kako da sačuvamo ljubav prema Bogu kad dođe do destabilizacije onih slojeva zemaljske ljubavi koji nisu površinski, već dublji i sveobuhvatniji. Preostalo mi je samo da se, oslanjajući na sistem, potpuno harmonizujem iako, iskreno rečeno, nisam bio potpuno zadovoljan. Međutim, na konsultacijama su se sa svakim nejasnim slučajem pojavljivale nove činjenice koje su doprinosile mom razumevanju i pružale mogućnost da nastavim dalje.

        Uzgred, jednom prilikom su me prijatelji pitali:

        – Može li ljudska duša da se idealizuje?

        – Iskreno da kažem, ne znam – odgovorio sam. Ako logički rasuđujemo, veći deo naše smrtne duše se nalazi u prostoru i vremenu, što znači da ona takođe može biti objekat idealizacije.

        Međutim, u mom sistemu nije postojao taj termin pa mi je preostalo samo da raširim ruke.

        U mojim istraživanjima je postojala još jedna neobična činjenica koja je bila vezana za budućnost. Parametar budućnosti se iz nekog razloga ponašao vrlo čudno. U principu, ako ne postoji zavisnost od života, srećne sudbine i volje, onda zasigurno ne može da postoji ni vezanost za budućnost, odnosno principe, snove, ideale, kao i buduće odnose ili sposobnosti, a da ne govorimo o materijalnim vrednostima. Uprkos svemu, povremeno sam se susretao sa problematičnim pacijentima kod kojih su svi parametri bili uredni, osim parametra budućnosti. Tema budućnosti bila je povezana još sa nečim, tj. nešto ju je pothranjivalo. Ako nisam mogao da shvatim poreklo destabilizacije tog parametra, to je značilo da nisam u stanju da sagledam druge, dublje uzroke koji mogu da izazovu bolest zbog čega sam u zahtevnoj situaciji mogao da budem bespomoćan. S jedne strane sam to shvatao, a s druge strane mi ni svi pokušaji nisu pružali razjašnjenje ove situacije. Iskreno rečeno, nisam imao ni snage. Sve promene deformacije strukture polja koje sam uočavao nisu značile ništa same po sebi. Najvažnije je bilo generalizovati ih, uvesti u sistem a za to je potrebno mnogo suptilne energije. Moja popularnost i bolja finansijska situacija su postajali sve opasniji. Ranije nisam imao predstavu o tome koliko mnogo energije oduzimaju kupovine, poslovi u domaćinstvu i dr. Sve to zahteva neprekidnu kontrolu situacije. U takvom režimu nikada nisam funkcionisao i za mene je to bilo očito preopterećenje. Svaku knjigu sam pisao da bih ispravio opisanu situaciju. Prva knjiga se pojavila zahvaljujući saznanju da sasvim pogrešno živimo i ophodimo se jedni prema drugima. Niko nije imao predstavu o tome u čemu je smisao života, šta je uzrok bolesti, na koji način ponašanje roditelja utiče na zdravlje i sudbinu dece. Danas mnogi pišu na tu temu jer je ona postala privlačna, ali u ono vreme je to bilo otkriće. Napisao sam prvu knjigu i iznenada sam shvatio da se osnovni uzrok bolesti ne krije u idealizaciji materijalnih vrednosti, već da daleko ozbiljniji uzroci razboljevanja, od bilo kakvih materijalnih aspekata, mogu biti potreba da smislom života načinimo porodicu, kao i odnose s bližnjima, sposobnosti i intelekt.

        U prvoj knjizi sam pisao o tome da je glavni uzrok bolesti obožavanje materijalnih, tj. zemaljskih vrednosti. Međutim, ispostavilo se da je najveći problem modernog sveta idealizacija duhovnosti. Budući da je prva knjiga, kao i one kasnije, bila zasnovana na istraživanjima i zaključcima koji su se višestruko potvrđivali u radu s pacijentima, njen uticaj je bio izuzetno veliki. Ispostavilo se da je najvažniji bio impuls odvajanja od materijalnog. Drugom knjigom sam pokušao da izbalansiram mehanizam za prevazilaženje ljudskih vrednosti. U običnim okolnostima, svaku knjigu bih pisao pet do sedam godina, ali u ovom slučaju, razumevanje da neizbalansirana informacija može biti opasna, grozničavo me je podsticala na nova traganja.

        Kada sam završio drugu knjigu, želeo sam da se nekoliko godina odmaram. Međutim, iznenada sam shvatio da postoji još jedan važan momenat koji može mnogo toga da razjasni. To je idealizacija ljudske ljubavi. Umeće da sačuvamo ljubav prema Bogu i da ne tražimo krivce kada nam je unižena najveća zemaljska sreća, odnosno ljudska ljubav – jeste umeće da u značajnoj meri eliminišemo privlačnost prema zemaljskim vrednostima.

        Na konsultacije su mi dolazile osobe koje su pročitale sve tri moje knjige. Kod njih je sve bilo u redu osim jedne neobične činjenice: zavisnost od viših duhovnih aspekata i svesti bila im je daleko iznad opasnog nivoa. Upravo je ona bila najčešći uzrok neplodnosti i onkološke bolesti. To je značilo da informacija nije bila zaokružena i da u pojedinim važnim aspektima nije imala dovoljno snage da pomogne onima koji pate. Tada se pojavila i moja četvrta knjiga. Neposredno pre nego što bih pristupio pisanju bilo koje knjige, kao i kada bih je završio, u mom životu su obično nastupali veliki problemi. Što je informacija vrednija, time su me više protresali sa Višeg plana da bi knjiga bila što čistija. Jer, knjiga je kao dete – nosi informaciju autora. Isto kao što roditelji odgovaraju i plaćaju cenu za svoju decu ako su ih pogrešno emocionalno vaspitali, tako i ja snosim odgovornost za svaku svoju knjigu.

        Međutim, po završetku četvrte knjige nisam kod sebe primetio neka naročita čišćenja. Shvatio sam da se sve manje-više harmonizovalo i da mogu da se odmorim i pozabavim nekim drugim aktivnostima. Ipak, budući da je moj osnovni izvor informacija rad s pacijentima, ponekad sam ih primao s namerom da se uverim koliko efikasno, svojim otkrićima, mogu da pomognem bolesnim osobama.

        Polagano i mukotrpno vršio sam poređenja kroz dijagnostiku i došao do zaključka da se ispod teme budućnosti, principa i ideala krije još jedan suptilniji i sveobuhvatniji nivo. On je povezan sa pojmom moralnosti, zemaljske ljubavi, s religioznim pogledom na svet i, iz nekog razloga – s procesom starenja. Na kraju sam shvatio da je taj nivo zapravo čovekova duša.

        Neću opisivati detalje kako sam sve to otkrivao jer o tome može da se napiše posebna knjiga. Izneću samo približan i sažet opis mog puta. Shvatio sam da prethodne četiri moje knjige sažimaju sve zemaljske vrednosti na dva momenta: materijalne i duhovne vrednosti. Postoji još i koncept: vrednosti duše. Ispostavilo se da se sve ljudske vrednosti na kraju svode na pojam čoveka, tj. na telo, duh i dušu. Idealizacija voljene osobe dovodi do zavisnosti od duše, duha i tela, a kroz to dolazi do vezanosti za sve ostale zemaljske vrednosti. Dakle, voljenu osobu ne treba da posmatramo kao izvor sreće, već kao pomoćnika u našem stremljenju ka Bogu i uvećanju božanske ljubavi. Što je veća zavisnost od voljene osobe, veće su i pretenzije prema njoj. Prema tome, onoliko koliko smo u stanju da opraštamo i da ne zameramo voljenoj osobi, toliko ćemo se osloboditi vezanosti za ideale i moral, kao i za sposobnosti, odnose i materijalne vrednosti.

        To je bila nova informacija i o njoj sam mogao da pričam tek nakon što su praksa i pomoć bolesnim ljudima dokazali njenu istinitost. Dakle, morao sam da se saberem i nastavim sa daljim istraživanjima.

        Navešću nekoliko slučajeva koji opisuju kako sam radio sa novom informacijom.

        Jednom prilikom, dok sam boravio u Moskvi, poznanik mi je ispričao o čudnom slučaju koji mu se desio:

        – Vraćao sam se iz vikendice – rekao mi je – i tom prilikom sam vozio prilično brzo. Put je bio potpuno prazan. Iznenada, nejasno odakle, u pravcu moje glave je doleteo ogroman kamen i razbio šoferšajbnu. Nekim čudom sam uspeo da se pomerim malo udesno. Staklo se razbilo, ali ja sam preživeo. Da li mi možeš objasniti s čim je to povezano?

        Nekoliko sekundi sam zatvorenih očiju istraživao situaciju, a zatim sam mu odgovorio:

        – Imaš mlađu ljubavnicu u koju si zaljubljen, ali si iskompleksiran zbog toga što si mnogo stariji od nje. Što su ti kompleksi jači, snažnije i aktivnije će se u tebi odvijati program samouništenja. U početnoj fazi taj program se može blokirati u predelu glave. Međutim, budući da je on kod tebe veoma ubrzan, nije ti se pojavila kijavica nealergijskog porekla, ili glavobolja, već opasnost od ozbiljne povrede glave.

        Posmatrao me je u neverici.

        – Sve je apsolutno tačno. Ali zašto mi je stiglo tako surovo  upozorenje, koje je moglo tragično da se završi?

        – Zato što se u vašem polju nalazi zajedničko dete. U ovom ili sledećem životu ono će se pojaviti. Nisam trenutno u mogućnosti precizno da ti kažem kada, ali sada dolazi do njegovog formiranja na nivou polja. Pogrešno ponašanje, naročito emocionalno, može biti opasno po njega.

        On i dalje nije mogao da sakrije svoju zbunjenost:

        – Ne mogu da shvatim na koji način si sve ovo mogao da naslutiš i vidiš.

        – U tome nema nikakve mistike – rekao sam mu. Program tvog samouništenja sadrži 500 jedinica. To je povezano s drugom ženom, a ne sa suprugom. Uz sve to, kod tebe je stalno prisutan samoprezir, a to je povezano s temom duše, koju sam nedavno dosegnuo. Konkretno se tiče segmenta koji je povezan sa starošću. U tome je sva tajna.

        – Kako ubuduće da se ponašam?

        – Kada se radi o ljubavi, zaboravi na to koliko ona ima godina i kako izgleda. Brini o sebi, nemoj imati kompleks zbog toga što si siromašan, ružan ili star. To je nedopustivo.

        Jednom prilikom me je posetila pacijentkinja iz Izraela:

        – Moj muž ponekad upada u stanje opsednutosti, kao da biva obuzet demonima. Mogu li mu na neki način pomoći?

        – Naravno, možete – odgovorio sam joj. – Da li ste nekada osećali prezir prema ortodoksnim Jevrejima ili ste ih osuđivali?

        Blago je slegnula ramenima:

        – Ne, nikada tako nešto nisam osećala.

        Slegnuo sam ramenima:

        – Još jednom vas pitam: da li je nekada bilo nekih pretenzija?

        Ona se zamislila:

        – Pa, kritičkog odnosa je uvek bilo – odgovorila mi je – a suprug mi je inače potpuni ateista.

        – Vaš muž je u prošlom životu bio ortodoksni vernik – rekao sam joj. – Religija mu je omogućila da dosegne visok nivo moralnosti i duhovnosti, a vi ste, kako kod njega, tako i kod sebe, počeli da idealizujete više aspekte ljudske duše. Ako nešto idealizujete kod voljene osobe, ona će te osobine gubiti. Jasno nam je kako izgleda materijalno siromašan čovek, kao što znamo i kako izgleda osoba čije telo je zakržljalo: on je invalid ili slabašan, dok je duhovno siromašna osoba prizemna, glupa i nesposobna. Čovek koji ima zaprljanu dušu je podlac, nitkov ili ubica, odnosno onaj koji ne želi da veruje u Boga i koji je opsednut demonima.

        Ako obožavate ljudsku dušu, recipročno tome će je vaš muž gubiti. Budući da se naša duša u ogromnoj meri razvija kroz religiozne zapovesti i religiozni pogled na svet, osuđivanje bilo koje religije ili vernika pojačava vezanost za dušu, i na taj način donosi nesreću kako nama tako i našim bližnjim. Zato je neophodno da preispitate svoj život i otklonite unutrašnje zamerke koje imate prema bilo kojoj religiji, kao i da iskupite grehe prema ljudima kojima ste povredili religiozna osećanja. Religiozne zapovesti ne možemo postaviti kao cilj života. One su, kao i sve drugo, samo sredstvo za uvećanje ljubavi prema Bogu. Nije uzalud Mojsije razbio kamene ploče na kojima su bile uklesane Deset zapovesti. Ako prestanete da idealizujete bilo koji religiozni aspekt i da zavisite od njega, tj. od Viših manifestacija vaše duše, u toj meri će vaš muž ponovo početi da zadobija svoju dušu.

        Sećam se još jedne interesantne situacije. Obratila mi se mlađa žena iznoseći mi svoj problem:

        – Nemam više volje ni za šta – rekla mi je. – Ništa više ne osećam. Potpuno sam otupela u svemu.

        Osećanja su povezana s dušom – rekao sam joj. – Kada osećate da gubite dušu, to verovatno svedoči da ste se za nju jako vezali. A razlog tome je sledeći: neprestano ste osuđivali društvo i državu.

        – Ali zašto nisam osetila nikakve fizičke tegobe? Zašto patim baš na ovaj način?

        – Da ste se žestoko, principijelno naljutili na neku osobu, onda bi vam se aktivirao program samouništenja. Da ste zamrzeli nekog – pogoršao bi vam se vid, a da ste osetili ljubomoru, dobili biste moždani udar ili biste osetili probleme s pankreasom. Da ste dugo bili uvređeni – oboleli bi vam srce i pluća, a da ste stalno kritikovali i logički osuđivali – jetra. Budući da ste bili ogorčeni na veće grupacije ljudi, tj. na ceo svet, program samouništenja je postao sveobuhvatan i postepeno vam je obuzeo ne samo telo i duh, već i dušu. Ako želite da ponovo doživite punoću osećanja, poslednji je čas da otklonite nezadovoljstvo svetom, državom i grupama ljudi.