UVOD

        Nakon objavljivanja treće knjige, u proleće 1996. godine, bio sam ubeđen da je moj sistem zaokružen. Sve češće sam susretao ljude koji su mi govorili kako su se njihov karakter i pogled na svet promenili nakon što su pročitali moje tri knjige. Ako se čovek ozbiljno odnosio prema informaciji izloženoj u tim knjigama, uspevao je da se reši mnogobrojnih bolesti. Istina, bilo je situacija kada su moja znanja, iskustvo i intuicija bili bespomoćni pred bolešću pacijenata. Tada sam želeo da dignem ruke od istraživanja i bavim se nečim drugim. Međutim, mnogo češće sam uviđao slučajeve zadivljujućeg izlečenja, što me je primoravalo da nastavim dalje.

        Od velikog značaja je bilo to što sam uspeo da sažmem ogromnu količinu informacija u nekoliko jednostavnih i razumljivih istina. Međutim, mišljenja o mojim knjigama su se dijametralno razlikovala. Jedni su smatrali da je sistem suviše jednostavan, a drugi – da je složen i nedostupan. Neki su tvrdili da je za njih prva knjiga bila najmoćnija, dok su drugi izdvajali treću knjigu. Najjače dejstvo je ipak imala druga knjiga, uveravali su treći, i argumentovano to potkrepljivali. Na kraju sam shvatio da ljudi različito usvajaju informaciju i da knjiga na svakog deluje različito.

        U to, da moje knjige zaista deluju na čitaoce, uverio sam se na svom iskustvu, kada sam iščitavao rukopis prve knjige. Nekoliko minuta nakon što sam počeo da ga čitam, sa suptilnog nivoa je usledio tako moćan udarac da su se suptilni omotači mog polja raspršili u parčiće. A zatim je čaura mog polja počela glatko da „klizi“ s mog fizičkog omotača...

        Mnoge vidovite osobe su primetile da kada aura napušta fizičko telo, čovek nakon nekog vremena umire. Shvatio sam da je situacija ozbiljna te sam pokušavao da pronađem izvor koji me je napadao. Rezultat je bio sasvim neočekivan. Ispostavilo se da je taj izvor bio moj rukopis. Prvi put u životu sam imao pred sobom tekst koji je energetski delovao, odnosno koji je imao veliku brzinu pretvaranja informacije u energiju. Kada sam zamislio šta je moglo da se dogodi s mojim čitaocima, postalo mi je loše.

        Iza spoljašnjeg sloja informacije izložene u knjizi, nalazila se daleko snažnija, unutrašnja pozadina. Ukoliko je ona disharmonična, informacija nije mogla da se usvoji. Sproveo sam interesantan eksperiment: izvesnom broju osoba sam davao na uvid dve–tri stranice rukopisa s ciljem da mi iznesu svoje mišljenje.

        – Oprostite – govorili su oni, vraćajući mi stranice – ali to je nemoguće čitati: tekst je komplikovan, teško shvatljiv i praktično se ništa ne razume.

        Istraživao sam dublju pozadinu na suptilnom nivou, i kroz molitvu i pokajanje sam otklanjao agresivne programe, odnosno energetski „čistio“ tekst.

        Nakon dva dana, isti tekst sam bez ikakvih izmena ponovo davao na uvid ljudima koji su ga već čitali i oni su se oduševljavali.

        – Odmah se primeti da je urađena dobra korektura! Tekst se odlično čita i sve je prosto i jasno.

        Shvatio sam da je u svakom tekstu najvažniji – dublji, informaciono–senzitivni kanal. U slikarstvu, poeziji i muzici osnova je ono što neprimetno stoji iza svake boje, reči, note, odnosno forme. Što se više ljubavi sadrži u informaciji, time je veća njena gustina i moćniji uticaj. Ispostavilo se da misaona spoznaja sveta ne funkcioniše kada nema senzitivne, a dubina senzitivne spoznaje se određuje količinom ljubavi prema Bogu.

        Mnogi su govorili da se posle čitanja moje druge knjige može upasti u očajanje. Za najmanji prekršaj čoveku sledi kazna: za grehe roditelja, deda i baba, iz nekog razloga plaćaju ceh njihova deca i unuci, zbog čega osećaju potpunu beznadežnost. Umirivao sam ih. Iako je informacija u knjigama maksimalno obrađena, to je ipak bila samo reportaža o tome kako sam napredovao na putu spoznaje sveta i zakona koji njime upravljaju.

        – Čovek ne plaća cenu za agresivne misli – objašnjavao sam pacijentima. Ako se te misli ne učvršćuju agresivnim osećanjima, one ne prodiru na unutrašnji plan. Kada neko pravi buku, viče i besni na spoljašnjem planu, na njegovo zdravstveno stanje to neće negativno uticati ako iznutra uspeva da sačuva ljubav.

        Negativne emocije i gresi naših predaka prodiru nam u polje i zadržavaju se u njemu ako su identični našoj duhovnoj konstrukciji. Ako u prošlim životima nismo bili ljubomorni, tada ljubomora naših roditelja neće prodreti u dubinu naše duše. Ako smo pravilno usmereni, nestaće i površinska „prljavština“ nasleđena od predaka. Lična karma se podudara s roditeljskom, i ako smo u prethodna tri života prezirali ljude, smatrali sebe pametnijim od drugih, u ovom životu dobijamo istog takvog oca, dedu i pradedu.

        Kada čovek počne da radi na sebi i okreće se Bogu, može se smatrati da je poništio porodičnu karmu, da mu je preostala samo lična. Što je jača težnja ka Bogu i što je više ljubavi, time čovek manje zavisi od energije sveta koji ga okružuje, od negativnih iskustava svojih predaka i sopstvenog iskustva iz prošlih života.

        Kada sam pisao treću knjigu, doživljavao sam trenutke konfuzije. Otklanjala se vezanost za jednu zemaljsku vrednost, a pojavljivala se druga. Proces se činio beskonačnim i zato sam nastojao da maksimalno generalizujem pojam „ljudske vrednosti“.

        U principu, na kraju krajeva, preostala su dva kardinalna koncepta – „ljubomora“ i „gordost“. Jedna grupa bolesti i nesreća je bila povezana s temom odnosa, a druga – s temom sposobnosti, intelekta i savršenstva. Ljubomora dovodi do jednih vrsta bolesti, gordost – do drugih, a kombinacija ljubomore s gordošću po pravilu uzrokuje ozbiljne i često neizlečive bolesti.

        Sećam se kako je jedna žena, koja mi je došla na konsultaciju, rekla:

        – Sada već hodam i mogu da govorim.

        – Šta to znači? – iznenadio sam se. – Do sada niste mogli da hodate i govorite?

        Njeno lice mi se činilo poznatim, ali nisam mogao da se setim gde sam je i kada video.

        – Ovo mi je treći put da dolazim kod vas na konsultaciju – osmehnula mi se. – Kada sam prvi put bila kod vas, muž me je doneo na rukama i tada nisam mogla ni da hodam niti da govorim. Moja bolest se smatrala neizlečivom, jer je prati postepena atrofija mišića i čovek prvo prestaje da hoda, zatim da govori i na kraju da diše. Hirurg–akademik je odbio da me operiše. Rekao mi je da ću u svakom slučaju umreti na operacionom stolu i da stoga nemam praktično nikakve izglede. Shvatila sam da ne želi da kvari statistiku.

        Tad ste mi objasnili da su kod mene ljubomora i gordost prisutne istovremeno. Ispostavilo se da nisam imala predstavu o tome šta je smisao života, zašto živim i kako treba da se ponašam da bih bila srećna. Preispitala sam čitav svoj život i mnogo toga sam shvatila. I, što mi je bilo toplije na duši, to je bolest brže prolazila. Ljubav prema Bogu je za mene uvek bila apstraktan pojam, a sada to jednostavno osećam.

        Susreti s takvim pacijentima su mi pričinjavali radost.

        U poslednje vreme sam osećao zamor od šestogodišnjeg maratonskog rada koji je započeo 1990. godine.

        Radovalo me je to što je sistem funkcionisao bez mog učešća, što je informacija mogla da pomogne milionima ljudi.

        Pre nego što sam počeo da sprovodim svoja istraživanja, uvek i svuda sam čitao i čuo jedno te isto: sudbina se ne može promeniti, od nje se ne može pobeći, kao i to da je praktično nemoguće promeniti karakter. Nisam mogao ni da zamislim da se sudbina, zdravlje i karakter deteta mogu promeniti pre njegovog rođenja, pa čak i do trenutka začeća. Nisam znao zbog čega se čovek uopšte pojavio na Zemlji. Koja je svrha života? Čemu život, kada neizbežno starimo, postepeno gubimo sve što imamo i zatim umiremo?

        Nisam mogao ni da slutim da se za samo nekoliko sati karakter čoveka može kardinalno izmeniti.

        Sećam se jedne žene koja mi je na konsultaciji ispričala:

        – Prošli put, posle vaše terapije sam se zaputila kući. Dočekala me je ćerka koja je, kada me je ugledala, odjednom zaprepašćeno konstatovala: „Mama, šta se to s tobom desilo? Moja potreba da prema tebi budem gruba iz nekog razloga je nestala!“

        U životu se pokazalo da čovek samo treba da izmeni svoj pogled na svet, da oseti koliko je ljubav prema Bogu realna, a koliko je sve ostalo iluzorno i sporedno, i tad će se promeniti ne samo njegov karakter, zdravlje i sudbina, već i ljudi iz njegovog okruženja, kao i čitav svet. Nisam mogao ni da pomislim da je na taj način moguće spasiti ne samo pojedinca, već i grupe ljudi, pa čak i ceo grad, narod i državu. Ali što sam više napredovao u svojim istraživanjima, sve sam jasnije uviđao koliko je za spas, ne samo pojedinca nego i većih grupa ljudi, od vitalnog značaja pravilan pogled na svet i rad na sebi.

        Na početku mi je bilo teško da zamislim da je ljubav najveća sila u Vasioni.

        Jedna od svetlih tačaka u mojim istraživanjima bile su indijska i kineska filozofija. Zašto je potrebno da se odreknemo svih želja da bismo bili istinski srećni? Zašto indijska filozofija smatra čitav pojavni svet iluzijom? Zašto se najvećim neprijateljem čoveka smatra misao, jer upravo razvijen um čoveka čini čovekom? Do objašnjenja sam mogao da dođem sam za sebe, ali moj sistem to nije mogao da objasni. U mojim istraživanjima se još nisu razmatrali pojmovi kao što su – volja, želja i čovekova svest. Shvatao sam da sve zemaljske vrednosti moraju da se sažmu u jedan koncept, ali ja to nisam uspevao da učinim.

        Izdvojila su se dva jasna i definisana koncepta: „ljubomora“ i „gordost“. Shvatio sam kako se mogu prevazići i kako se čovek može izbaviti od bolesti do kojih oni dovode.

        Pojavila su se još dva koncepta, prilično maglovita. Prvi je bio moralnost, odnosno ljubav prema ljudima.

        Drugi je kontakt s budućnošću koji se ostvarivao kroz ciljeve, maštu i ideale. Mada, da budem iskren, nisam mogao da vidim njihovu uzajamnu vezu. U trećoj knjizi sam pokušao da sve objedinim u celovit sistem.

        Poslednjih šest godina sam radio na granici svojih mogućnosti. Bilo je jasno da sistem nije bio završen, ali je delovao – u šta sam se uveravao svakog dana. Nisam mislio da je potrebno ići dalje. Bio sam uveren da u narednih nekoliko godina nije predviđeno da ću napraviti još jedan proboj u mojim istraživanjima.

        Kako sam završavao pisanje treće knjige, sve češće sam bacao pogled na prazna slikarska platna u mom ateljeu. Na kraju krajeva, da li sam ja slikar? Smatrao sam da sam ispunio svoj dug prema ljudima i da sada mogu da se opustim i normalno živim. Tako sam razmišljao početkom proleća 1996. godine.

        Međutim, sve vreme mi nije davao mira „trn“ zariven duboko u moju svest, a to je tema vremena. Ipak, osećao sam da neću moći da je načnem i zato sam odustao. „Odmoriću se godinu – godinu i po dana i onda ću videti“ – odlučio sam. U narednih mesec dana postepeno sam napuštao sve što je bilo vezano za moja istraživanja. A onda su otpočeli događaji koji su me naterali da se najednom prenem i zaboravim na sve svoje planove i snove. Nova informacija često pritiče kao niz nesreća i takva jedna je počela da mi pristiže u proleće 1996. godine.

        Razlog zbog kog sam uopšte počeo da pišem knjige je taj da ne moram svaki put pacijentima da ponavljam jedno te isto. Na prvi pogled jednostavna informacija često se usvajala vrlo teško. U početku sam hteo da na pisaćoj mašini samo otkucam tekst koji bih davao pacijentima. Zatim, kada sam shvatio da su te informacije potrebne mnogim ljudima, to jest da je došlo vreme da se objavi knjiga – uskoro se ta prilika i pojavila. Kasnije se ispostavilo da informacija izložena u mojoj knjizi ima istu vrednost kao i konsultacija. Tada sam odlučio da u knjigama napišem maksimalno sve ono što sam znao, da bi pacijenti sami mogli da se leče, a ja ću se posvetiti samo najsloženijim slučajevima.

        Ispostavilo se da ću ili prestati s radom ili ću raditi uz preopterećenje. Ako nisam bio u mogućnost da načinim kvalitativan napredak u onome čime se bavim, tada sam gubio interesovanje i napuštao taj posao. Rad u maksimalno brzom tempu mobiliše sve snage organizma i omogućava da se pređe na kvalitativno novi nivo. Nekoliko godina sam radio kao slikar–dekorater. Sećam se kako mi je u jednoj organizaciji žena–organizatorka svečano saopštila:

        – Prethodni slikar je na poslu sedeo po 15 sati, ali nije uvek bio u stanju da obavi zadatke koji su pred njim postavljeni. Uopšte me ne interesuje koliko ćete vremena provesti na radnom mestu. Potreban mi je rezultat.

        Nakon nekoliko nedelja zahtevala je da provedem na radnom mestu 3–4 sata dnevno.

        – Ispunjavam sve zadatke koje mi postavljate.

        – Ali vi na radnom mestu ne provedete više od sat vremena.

        – Ali ja svoje obaveze izvršavam.

        – Insistiram na tome da budete na svom radnom mestu do ručka – odbrusila mi je.

        – Takav zahtev uputite onome ko će sledeći doći na moje radno mesto – odgovorio sam joj i nakon toga sam dao otkaz.

        Takav stil rada se pokazao krajnje važnim i korisnim kada sam počeo da pišem knjige. Informacije koje se sadrže u prvoj knjizi mogle su da se izlože u nekoliko tomova, međutim, uspeo sam da ih sažmem u jednu brošuru. Zbog toga nije bilo lako odmah usvojiti ono što je napisano u mojim knjigama, ali zato kod čitaoca mogu da se dogode značajne promene. Kada mi pričaju da im se nakon čitanja mojih knjiga kardinalno menja karakter, više se ne čudim. Ne čini mi se da je neverovatno to što se ljudi isceljuju od mnogih bolesti, sad se više čudim kada se tako nešto ne dešava.

        Nakon objavljene treće knjige, smatrao sam da će mi na konsultaciju sigurno dolaziti samo zdravi ljudi.

        Zapravo, počele su da dolaze osobe koje su uspele da promene svoj karakter, zdravlje i sudbinu. Njima je bilo potrebno samo da se uvere da li sve ispravno rade, kao i da zadovolje svoju znatiželju.

        Međutim, posle nekog vremena, postepeno su dolazili pacijenti kod kojih, s tačke gledišta mojih dosadašnjih istraživanja, nije trebalo da bude problema. To je bilo nešto novo. Pritom, to novo je bilo daleko ozbiljnije i opasnije od vezanosti za odnose (koja je izazivala ljubomoru), i vezanosti za sposobnost, intelekt i savršenstvo (koja je stvarala gordost).

        U skladu s mojom klasifikacijom, to novo se nazivalo „vezanost za budućnost“. Iz nekog razloga nisam bio u stanju da otklonim tu vezanost... Iznova sam se vraćao na tu temu. Da se ne bismo vezivali za budućnost ne treba da se vezujemo za snove i planove. Potrebno je da shvatimo: sve što se dešava određeno je Božjom voljom, dok je naša volja sporedna. Činio sam uporne pokušaje u cilju prevazilaženja zavisnosti od budućnosti, ali u tome nisam imao uspeha.

        Što više ljubavi i znanja pružamo, više ćemo ih i dobiti. Najčešće baš u toku razgovora s ljudima i na predavanjima, probleme sam počeo da shvatam na nov način.

        Tako sam na predavanju u jednom Domu kulture objašnjavao:

        – S tačke gledišta indijske filozofije, u osnovi čitavog sveta koji nas okružuje nalazi se vreme iz kog sve nastaje. A ono se deli na prošlost, sadašnjost i budućnost. Prošlo vreme odgovara materijalnom aspektu a buduće vreme duhovnom. Ono što nazivamo materijom, supstancom, jeste podvrsta vremena koja se naziva „prošlost“. Ono što nazivamo duhom, poljem i prostorom, takođe je podvrsta vremena pod nazivom „budućnost“. Dakle, budućnost su duhovne vrednosti, prošlost su materijalne, dok je sadašnjost duhovno–materijalna. Ljubav rađa duh. Duh rađa materiju. Materija teži sjedinjenju s duhom i povratku ljubavi i Bogu.

        Iz čega nastaje život? Život počinje od homeostaze. Svet koji nas okružuje je podložan promenama, ali unutar ćelije se te promene odvijaju drugačije. Međusobna interakcija materije, prostora i energije unutar ćelije se razlikuje od analognih spoljašnjih procesa. Odnosno, vremenski procesi u ćeliji se razlikuju od vremenskih procesa koji teku u okruženju. Da bi opstala u sredini, ćelija mora da kontroliše stanje materije, energije i prostora oko sebe!

        Vratimo se početnoj karici u lancu. Ljubav rađa informacione strukture polja, odnosno prostorne strukture. Informacija stvara energiju. Energija se pretvara u materiju koja teži da pribavi što više energije i informacija.

        Interakcija s materijalnim i duhovnim strukturama, kao i kontrola nad njima označava posedovanje materijalnih i duhovnih vrednosti. Što je viši nivo razvijenosti organizma, time je viši nivo kontrole nad okruženjem, odnosno vremenom, prostorom i materijom. Što je veći obim materijalnih i duhovnih vrednosti koje poseduje čovek, time je veća njegova kontrola nad prošlošću i budućnošću.

        Ali iz ljubavi se u svakom deliću sekunde ponovo stvaraju duhovne i materijalne vrednosti. Kada dimenzije tih vrednosti prevaziđu zalihe ljubavi, otpočinje ono što nazivamo bolestima, nesrećama. Tada dolazi do zaustavljanja u gomilanju materijalnih i duhovnih vrednosti a pojačava se potreba za uvećanjem ljubavi. Kada se dostigne određeni stepen materijalnih i duhovnih vrednosti, obim prikupljene ljubavi mora da dosegne određeni nivo i tada se prostor i materija sažimaju u tačku, kao i prošlost, sadašnjost i budućnost. Sve se pretvara u prapočetno vreme i vraća u Prauzrok.

        Vasiona se isprva pojavila kao jedna celina, jedinstven organizam. To jedinstvo nastavlja da se održava na suptilnom nivou. Spolja, potpuno različiti živi i neživi objekti, na suptilnom nivou čine jednu celinu. Svaki objekat Vasione na suptilnom planu održava apsolutno jedinstvo s njom. Svaka materijalno–prostorna jedinica, bez obzira na svoje dimenzije, poseduje potpunu informaciju o čitavoj Vasioni. Na taj način, može se tvrditi da je Vasiona stvorena po principu holograma.

        Vasiona se pojavila kao informaciono–senzitivni impuls, nesvesna tvorevina. Da bi se vratila u Prauzrok, ona mora da se preokrene u svoju suprotnost. Duh rađa materiju. Kako se taj proces i dalje bude odvijao, doći će do stvaranja sve veće količine materije, u kojoj se stvara sve više međusobnih veza i ona postaje sve inteligentnija.

        Razlika između žive i nežive materije se ogleda u većoj gustini vremena, u njegovoj koncentraciji. Međutim, ta gustina se ne pojačava na račun povećanja obima materije i njenog širenja u prostoru, već na račun informacionih veza, to jest povećanja aspekta razumevanja. U odnosu na evoluciju, Vasiona mora da bude sve inteligentnija, a individualna svest mora da se postepeno objedinjuje u grupne forme svesti, to jest mora da postepeno, uvećavajući obim, dostigne razmere čitave Vasione.

        Pošto se Vasiona pojavila kao jedno biće, kolektivna i individualna svest su u svom početku bile jedna celina. U odnosu na to kako se Vasiona razvija, razlika u potencijalu između kolektivne i individualne svesti postaje sve veća. Pritom, individualno „ja“ sve jače pokušava da „u sebe uvuče“ svet koji ga okružuje i ispoljava sve više karakteristika kolektivne svesti. Na taj način, Vasiona, nastavljajući da se širi, počinje da se sažima.

        Kada individualna svest svakog živog bića dosegne razmere čitave Vasione, dolazi do stapanja individualne i kolektivne svesti u jednu celinu. Viši personalni i viši impersonalni aspekt se pretvaraju u jednu celinu i ciklus razvoja se završava. Proces razvoja Vasione predstavlja impulsni, oscilatorni proces od materijalnog ka duhovnom i obratno.

        Svest je sveukupnost materijalnih i duhovnih aspekata, u čijoj osnovi leži senzualnost. Svest prolazi kroz tri faze u svom razvoju: prvi impuls je – rasplamsavanje ljubavi; drugi impuls je – ojačavanje duhovnog aspekta; treći impuls je – materijalni aspekt. Drugim rečima – isprva je ljubav, zatim intuicija i, naposletku, logika.

        Nove spoznaje ruše prethodne logičke strukture. Dakle, rušenje duhovnih struktura i njihova destabilizacija je svojevrstan vid usvajanja novog. Dakle, rušenje i destabilizacija ljubavi prema okruženju, takođe predstavljaju neophodan uslov za spoznaju. Što je veći napredak predodređen nekoj osobi, time ona mora da iskusi dublje lomove. Onoliko koliko je u takvoj situaciji snažna ljubav prema Bogu, koliko za čoveka postaje sporedan njegov fizički, materijalni omotač, njegove duhovne strukture, njegov senzualni potencijal, u tolikoj meri on može da se uzdigne na novi nivo.

        Svaki čovek, kao uostalom i svako živo biće, poseduje svoj model sveta koji ga okružuje. Senzitivni model je daleko širi, ali ga odlikuje ogromna inercija. Spoznajni model je uži po obimu, ali je njegova adaptibilnost daleko veća. Međutim, koliko god da je spoznajno–senzitivni model okruženja savršen, on je uvek ograničen. To znači da je neizbežan sudar, konflikt sa okolinom, a, samim tim, dolazi do agresivnosti i bolesti.

        Jedino što je realno je spoznaja sveta kroz Prauzrok, odnosno kroz ljubav prema Bogu. Kada je ljubav prema Bogu prioritetna, tada se u kritičnoj situaciji svest, koja ulazi u konflikt sa okruženjem, neće raspasti i uništiti, već će se reorganizovati i dosegnuti nove nivoe. Bolesti, problemi i nesreće znak su da naš model sveta, koji nas okružuje, prestaje da bude u skladu s realnošću. Da bismo bilo šta mogli da shvatimo, moramo da uvećamo intuiciju, a da bismo uvećali intuiciju, moramo da uvećamo ljubav prema svetu koji nas okružuje. Da bismo uvećali ljubav prema svetu, moramo da osnažimo ljubav prema Bogu!

        U trećoj knjizi sam pokušao da sve ljudske vrednosti podelim na tri grupe: prva grupa – materijalne vrednosti: druga grupa – duhovne vrednosti (u nju su ulazili odnosi, sposobnosti i intelekt), i treću grupu sam nazvao – „ljubav prema ljudima i svetu koji nas okružuje“. Kasnije se pokazalo da je ljubav prema ljudima i svetu suptilniji nivo duhovnih vrednosti, koji leži u osnovi odnosa, intelekta i sposobnosti i da je to forma proširenog kontakta s budućnošću. Tada još nisam znao da je to najopasnija tema i da vezanost za kontakt s budućnošću može da dovede do najtežih psihičkih oboljenja, onkoloških bolesti, neplodnosti, kao i iznenadne smrti.