Sunčevi zraci su osvetljavali listove papira naslagane preda mnom na stolu. Na jednima su se nalazila odštampana pisma, a na drugima ona pisana rukom. U svakome od njih, sadržan je ceo život.

        Nekada su osnovni sadržaj ovih pisama i beleški bile muka i nepodnošljiva patnja, očaj; slomovi, upropašćeni životi, smrt dece i rodbine, neizlečive bolesti. To su bila pisma sastavljana na samrtničkoj postelji, čiji je glavni motiv bio nada u čudo, u izbavljenje od neprestanih nesreća. Neshvatanje onoga što se dogodilo, osećaj sudbinske nepravde, zbunjenost zbog izdaje i poniženja koje su doživeli od bližnjih – to nisu samo pisma, već i snažan bol.

        Prolazile su godine i smisao pisama se promenio. Sada skoro sva odišu konačno pronađenom srećom.

        Ne pišu svi ljudi o ljubavi i veri. Ali ljubav i vera polako počinju da se naziru u svakom pismu. Reči kao što su „nesreća“, „katastrofa“, „izdaja“, „bezizlaznost“, skoro da više i nema. Zadržale su se druge reči: „zasad ne mogu“, „još uvek nisam uspeo“, „voljena osoba je načinila grešku, prevarila me je“.

        Kada znamo ko smo, odakle smo došli i kuda idemo, onda strah, patnja i uninije postepeno iščezavaju i život postaje prelepa igra, a glavna nagrada u toj igri je – ljubav. Ovu nagradu s vremena na vreme dobijamo, a zatim je, zbog naivnosti i nemogućnosti da je sačuvamo, gubimo, da bismo je potom, prolazeći kroz iskušenja i nevolje, opet zadobili. I, postepeno naša duša prestaje da zavisi od vrednosti kojima smo se nekada klanjali.

        Zamišljeno prelistavam beleške. Ukoliko bude izvodljivo, potrebno je ukloniti moje ime, očevo ime, izostaviti imena i prezimena, da ne bi došlo do vezivanja za ličnost, a reči zahvalnosti skratiti, kao i pohvale koje su mi upućene, da ne bi bilo previše slatkorečivo. Sama pisma je najbolje ne dirati.

        U poslednje vreme pojavilo se sve više pisama koja govore o tome kako je neko promenio svoj karakter, izlečio se od bolesti. Ponekad se jednostavno dogode čuda. Treba ostaviti samo ona pisma u kojima se govori o kontinuiranim promenama, o prevazilaženju problema. Najbolje je da čuda ostavimo po strani.

        Najveće čudo je promena karaktera i pogleda na svet. Kada umesto mržnje uspemo da osetimo sažaljenje prema onome ko nas je uvredio, kada se velikodušno odnosimo prema bližnjem, koji nas je nenamerno uvredio – to i jeste pravo čudo. Takođe je čudo ako nam je prijatnije kada poklanjamo, nego kada dobijamo. Da bi sve ovo bilo ostvarivo neophodno je da dovedemo u red svoju dušu. Tek tada će u nju pristići ljubav i čovek će biti srećan. A kada je duša zdrava, na horizontu se ukazuje budućnost; tada se popravljaju kako sudbina, tako i fizičko zdravlje.

        U sećanje mi navire nedavni razgovor s jednom ženom s kojom sam komunicirao preko telefona. Bila je to uobičajena konsultacija – doduše, distanciona. Nisam video tu ženu, niti sam znao ko je ona. Ali tako je i bolje, jer je tada lakše uočiti ono što je najvažnije.

        Ispričajte mi o svom problemu – obratio sam joj se.

        – Mom detetu je dijagnostikovana mentalna zaostalost.

        Za trenutak sam se zapitao ima li smisla dijagnostikovati polje deteta. Prvo treba istražiti šta se dešava s majkom. Kada sam se prebacio na unutrašnje vizije, ugledao sam tužnu sliku: u njenoj auri se nalazila moguća smrt deteta. Ono nije imalo budućnosti i zato će mu život proticati uz minimalnu aktivnosti svesti koja je povezana s budućnošću. To može biti slepilo, gluvoća, mentalna zaostalost, cerebralna paraliza. Jedna stvar je bila jasna – bolest je morala da bude neizlečiva.

        Kada bi lekari uspeli da pobede bolest, koja po svojoj suštini predstavlja mehanizam spasenja duše, dete bi umrlo. Bolest je uvek posledica. Ako pred nekim nema budućnosti, preostaju dve varijante – neizlečiva bolest ili smrt. Istina, postoji i treći put, koji je za većinu ljudi nekada bio skoro nemoguć. To su vera, ljubav i dobrovoljno spasenje duše. Ali, pre nego što se krene sa spasavanjem duše, neophodno je naučiti da se ona ne ubija. Kod ove žene situacija s dušom je bila katastrofalna. Rečeno u mom žargonu – delimično je bilo uništeno sedam slojeva duše. Ljubav teško može da se sačuva kada je duša u takvom stanju. Žena je posedovala dovoljno energije za sopstveno preživljavanje, ali za njeno dete više nije preostajalo energije. Čudno je što ono nije umrlo, i jasno je zašto medicina nije mogla da ga izleči. Pa ipak, šta se dešava s dušom ove žene?

        Počeo sam da joj objašnjavam:

        – Svaki greh predstavlja zločin protiv ljubavi, unutrašnje odricanje od Boga. Kada zaboravljamo da je istinska sreća daleko sveobuhvatnija od onoga što nazivamo životnim zadovoljstvima, isprva se odričemo ljubavi i prestajemo da težimo ka Bogu. Prvi gubitak ljubavi se dešava potpuno neprimetno, kada glavni izvor radosti za nas više nije ljubav, već energija, kada nam osnovni izvor sreće nije Bog, nego svet koji nas okružuje. Prestajemo da se suzdržavamo klanjamo se životnim zadovoljstvima. Činimo ih sve raznovrsnijim, strasno ih konzumiramo, neprestano smo u potrazi za sve više i više zadovoljstva. Ispunjenje želja, zadovoljstvo, radost i konzumerizam su dobri ukoliko se ne sputava ljubav. Da bi se spasila ljubav često je neophodno ograničiti sebe, nečega se odreći. Ali, da bi se to ostvarilo, vera i ljubav moraju da budu na prvom mestu. Kada se klanjamo raznim idolima, kada izvor osnovne sreće pronalazimo u voljenoj osobi, porodici, poslu, ugodnosti u zadovoljstvima, tada uništavamo jedinstvo s Tvorcem i ljubav nam neprimetno napušta dušu.

        Iza nesuzdržavanja slede najpre vezanost, a zatim i zločin protiv duše. Žena lako može da se podvrgne abortusu, da se odrekne voljene osobe zbog rasplamsale požude, da se prepušta seksualnim zadovoljstvima i alkoholizmu, što je naročito štetno za začeće deteta, kao i tokom trudnoće. Ona više nema snage da izdrži duševni bol i počinje da mrzi ili prezire onoga ko ju je povredio, usled čega gubi volju za životom. Odsustvo želje za potomstvom, misli o abortusu – isto je što i ubistvo, samo što se dešava na nivou osećanja. Ako se prva trudnoća okončala abortusom, žena podsvesno automatski ubija dete tokom svake naredne trudnoće.

        Kada iz duše nestane ljubav, žena više ne oseća prisustvo Božje volje u svemu. I tada neprijatnosti i poniženja, koja bi trebalo da pomognu pročišćenju duše, dovode do suprotnog efekta – do nedostatka volje za životom, uninija, mržnje prema okolini. Čini nam se da su naša osećanja iluzorna, ali ona su isto toliko realna kao i naši postupci. Naše ponašanje samo učvršćuje naša osećanja, fiksira ih na ono što radimo; drugim rečima, ono proizilazi iz naših osećaja. Svakom spoljašnjem zločinu prethodi zločin na unutrašnjem planu.

        Načinio sam predah, razmišljajući da li je potrebno da joj preciziram detalje. Iskreno, ni sam još uvek mnogo toga ne shvatam u toj oblasti, koja je povezana s takvim tajanstvenim konceptom kao što je naša duša. Ne želim da u nju vršim upliv pomoću dijagnostike, pa se zato ograničavam na pitanje:

        – Da li vam se dogodilo nešto od onoga što sam nabrojao?

        – Skoro sve – polako je rekla.

        – Predstoji vam mnogo posla – odgovorio sam joj. – Najvažnije je da pred sebe ne postavljate cilj da dete izbavite od bolesti, jer će to na podsvesnom planu predstavljati poklonjenje budućnosti, i zbog toga će vaši napori biti bezuspešni. Ako za vas svrha molitve predstavlja ozdravljenje, to je neka vrsta magije. Osnovni cilj je probuditi u detetovoj duši ljubav i osećaj jedinstva s Bogom. Kada duša oživi, tada će dete ozdraviti. Još jednom želim da naglasim da su sreća i zdravlje – samo nusproizvodi. Najvažnija sreća je sjedinjenje s Bogom. Najvažnije zdravlje je zdravlje duše i to je ono čemu treba težiti. Privremeno zaboravite na bolest svog sina, a razmišljajte o svojoj duši i o tome kako da joj pomognete.

        Prekinuo sam tok sećanja. Voleo bih da je nebo prekriveno oblacima, da pada kiša ili veje sneg. Međutim, na nebu nije bilo ni najmanjeg oblaka. Ono je bilo beskrajno, plavo i mirno. I to je takođe dobro. Vreme je da se otpočne s čitanjem pisama.