UVOD

         Svet u kome živimo je raznovrstan, ali je istovremeno i jednoobrazan. U poslednjem veku se steklo uverenje da su svi zakoni spoznati i da je svet apsolutno razumljiv, a vrlo brzo potom je nastupio krah tih stereotipa. Zapravo, mogućnosti da spoznamo svet povezane su s našom psihom i energijom. Postoje stvari koje ne možemo da shvatimo dok ne promenimo sebe i ne pređemo na novi nivo shvatanja, jer fizička, energetska i informaciona konstrukcija poseduje granice te je stoga naše razumevanje sveta u direktnoj vezi sa ovim ograničenjima.

        U prethodnim knjigama sam govorio o novom načinu razmišljanja – o tome da je posredi novi nivo energije, umeće povezivanja suprotstavljenih percepcija i sagledavanja sveta. Mnogim čitaocima je ovakav prelazak isprva delovao nerealno jer su navikli da usvoje samo polovinu znanja i da ga se grčevito drže, ali vrlo brzo potom upadaju u probleme.

        Nedavno mi je jedna poznanica pričala o tome kako se susrela sa izvesnom isceliteljkom. Ispostavilo se da je ona spasavala žene koje su pročitale moje knjige i koje su mi poverovale. Maksimalno su se pokoravale muževima, popuštale im u svemu do te mere da su ovi prestali da se interesuju za njih. Kako se izrazila: „Mnogi muževi su ih odmah zajahali“. Na kraju su one pobesnele, postale drske i, zahvaljujući tome, porodični život im se normalizovao. Jedna žena mi je napisala poruku da ju je potiskivanje emocija, ljutnji i zamerki prema mužu odvelo u bolest, a njenu porodicu do ivice raspada.

        Čitalac iz moje informacije izdvaja ono što mu je jasno i pokušava da delimičnim znanjem, kao univerzalnim ključem, otvori sva vrata. Površno razmišljanje poput ovog vodi u ćorsokak. Međutim, u svojim knjigama sam pisao o tome da nikada ne treba potiskivati ljutnju i zamerke u sebi, već da se uspešno rešenje konflikta sastoji u uljudno iskazanim zamerkama. Bez sukoba ne može biti razvoja. Kada je bračni život lišen sukoba, postaje dosadan i počinje da se raspada. Britanski naučnici su uočili jednostavnu istinu – supružnici koji se međusobno svađaju i upućuju jedno drugom zamerke, u proseku žive deset godina duže od onih koji potiskuju svoja osećanja. Zaključak se čini dovoljno prostim: ne potiskujte svoje želje i bićete zdravi i dugovečni. Čovek koji bi poverovao u takvu tvrdnju mogao bi da se pretvori u kriminalca ili životinju, budući da moralnost i krivični zakoni sputavaju naše agresivno i egoistično ponašanje.

        Izreka „zlatna sredina“ je postala ustaljena. Zapravo, zlatna sredina je ponašanje koje u sebi sadrži dve suprotnosti. Možemo reći da je potiskivanje želja veoma loše i da prihvatimo nemoralno ponašanje kao normu, ili da je potiskivanje preko potrebno, ali ćemo se zbog toga razboleti, ili ćemo, pak, povezati ove suprotnosti i shvatiti da ne smemo potiskivati želju, već je moramo negovati i razvijati. Jer želja je harmonična kad je u skladu s našim interesima, a istovremeno ne uzrokuje unižavanje i uništenje drugih.

        U bračnom životu svaki supružnik ima svoje želje i svaka strana treba da ih razvija i štiti. Ali gruba, egoistična zaštita sopstvenih želja može da unižava partnera i dovede do razvoda braka. Ako, pak, u čovekovoj duši postoji ljubav, tada će on biti spreman na kompromis i ostvariti ono što želi ne povređujući drugog. Snažna ljutnja na podsvesnom nivou predstavlja želju za uništenjem onoga koji nas je uvredio, a kada se ova želja potiskuje, mehanizam uništenja se okreće protiv subjekta. Ako pak shvatimo da je ljutnja primitivan pokušaj da vaspitavamo drugu osobu, tada ovakvo vaspitanje možemo zameniti konkretnim dejstvima kako bismo joj pomogli da se promeni. U životinjskom svetu se za grešku mora platiti povredom ili smrću. Ljutnja i ogorčenost zapravo predstavljaju signal: „Uskoro ću te uništiti“. To znači da nam se partnerovo ponašanje ne dopada. Ali ako iskreno porazgovaramo s njim i iznesemo mu svoje zamerke, tada će se proces promene odvijati daleko lakše.

        Mnoge žene su odlučile da popuštaju i da se potčinjavaju svojim muževima, ne samo na spoljašnjem već i na unutrašnjem planu. Suština dijalektike je u tome da se na unutrašnjem planu možemo klanjati samo Bogu i da ne smemo zavisiti od ljudskog faktora. Popuštati ne znači postaviti sebe u zavisnost od druge osobe. U borilačkoj veštini kao što je sambo, popustiti neprijatelju znači čuvati svoju snagu i koristiti njegovu telesnu težinu i inerciju protiv njega samog, dok u borilačkoj veštini kao što je aikido, znači omogućiti mu da izvede željeni zahvat, a zatim, koristeći njegovu energiju i inerciju, uspostaviti kontrolu nad njim i potpuno ga potčiniti sebi. Popuštajući i pokoravajući se, žena može da postigne daleko više nego napadajući i optužujući. Mekoćom i popustljivošću žena u muškarcu oblikuje pozitivne emocije, i da bi se te emocije zadržale, on će biti spreman da joj ispuni želje. Što je upravljanje strože, time je ono površnije i primetnije. To je muški stil. Nijedno strateško upravljanje ne može da bude grubo. Kada više puta nešto ponavljamo na blag način, to u drugome izaziva osećaj da se njegove želje poklapaju sa voljom onog koji upravlja.

        Muškarac i žena su uvek u sukobu i borbi za vlast. Zaoštravanje konflikta treba da dovede do uvećanja ljubavi u duši i produbljivanja međusobnog razumevanja, kao intenzivnije potrage za kompromisom. U svakodnevnom životu, kada se energija konflikta pojačava, supružnici postaju sve agresivniji i tada se suprotnosti, lišene ljubavi, potpuno razdvajaju ili se međusobno uništavaju. To znači da može doći do razvoda, višegodišnjih svađa i afera koji će, pre ili kasnije, dovesti do bolesti, smrti jednog supružnika ili, pak, do razvoda. Bez ljubavi čovek razmišlja u krajnostima teturajući se čas na jednu čas na drugu stranu, a postaje agresivan zato što fanatično ide samo u jednom pravcu ili u suprotnom.

        Jedna poznanica mi je nedavno pričala o svojoj sestri koja je, pročitavši moje knjige, pokušala da bude nežna prema suprugu. Međutim, on je prema njoj počeo bahato da se ophodi. Tada je ona postala gruba i histerična. Borila se s njim za svaku sitnicu i, zahvaljujući tome, odnosi su im se popravili. Rekao sam joj da ovakav stil ponašanja ne vodi ničem dobrom.

        – To je tačno – zbunjeno mi je rekla. – On je počeo više da je poštuje, ali joj, istovremeno, preti i fizičkim nasiljem. Nekoliko puta je umalo nije ubio.

        – Žena treba da bude žena, a muškarac – muškarac – odgovorio sam joj.

        U hrišćanstvu postoji koncept poniznosti koji je neophodan kako muškarcima tako i ženama. Međutim, praktično ga svi doživljavaju kao pasivnost, neagresivnost, potiskivanje želja i ograničavanje u svemu. Međutim, smisao poniznosti je sasvim drugačiji: ne smemo se buniti protiv Boga, ne smemo mu ništa zamerati, niti smemo biti nezadovoljni svojom sudbinom. Protiv ljudi možemo da protestujemo, ali ne i protiv Boga. Budući da je duša nastala kad i Vasiona, mi se upravo posredstvom duše povezujemo s Tvorcem. Duša treba da bude ispunjena krotkošću, u potpunosti da prihvata Božju volju, dok duh i telo, koji su povezani sa okruženjem, moraju da budu aktivni, da se nalaze u konfliktu i razvijaju veštinu sukobljavanja. Ako je duša neprestano ispunjena ljubavlju i poniznošću, tada će gruba duhovna i fizička dejstva imati vaspitni, a ne destruktivni karakter. Postoji jednostavan zakon: učitelj ne može da promeni učenika ako on sam ne želi da se promeni. Da bismo vaspitavali drugoga, potrebno je da krenemo od sebe. Ako je vaša duša spremna na promenu, biće spremna i duša onoga kog želite da vaspitate.

        Ljubav je spoj suprotnosti: vezanosti i nevezanosti, bola i zadovoljstva, blagosti i strogosti. Da bi se muškarac i žena voleli mora da postoji razlika u potencijalima. Muškarac je obično sklon krutosti, beskompromisnosti, brzim rezultatima, spoljašnjem potčinjavanju, a žena nežnosti, bliskosti, postepenoj promeni. Kada su te suprotne tendencije u interakciji, one se međusobno obogaćuju. Muškarac je biološki sklon strateškom viđenju stvari, duhovnim aspektima, a žena – taktičkim oblicima razmišljanja. Za nju je materijalni aspekt važniji od duhovnog. Istovremeno, na planu osećanja muškarac se ponaša kao taktičar, a žena – kao strateg. U zdravoj porodici se obavlja podela dužnosti, što omogućava da se među njima razvijaju osećanja i sačuva ljubav. Dokle god supružnici teže ljubavi, oni u svim stvarima i odnosima deluju iz suprotnih pozicija međusobno se nadopunjujući. Na taj način se njihove suprotnosti razvijaju i oni postaju istinski srećni.

        Nekada davno, kada sam na energetskom nivou dijagnostikovao muškarca i ženu, bio sam zapanjen činjenicom da među njima praktično nema razlike. Žena poseduje 52% ženske energije i 48% muške, a kod muškarca je situacija obrnuta. Samo četiri procenata razlike određuje da li je u pitanju muškarac ili žena. Međutim, petnaest godina kasnije sam pročitao tu informaciju kao naučno otkriće. To što širom sveta žene danas postaju muškobanjaste, a muškarci feminizirani, samo pokazuje da je sve manje ljubavi. Zaoštren konflikt može da se pretvori u uzajamno uništenje. Što manje ljubavi imamo u duši time će se aktivnije razvijati koncept uniseksa. Da bi žena bila žena, a muškarac – muškarac, u njihovoj duši moraju postojati suprotnosti. Nekada je to bilo urođeno: spoljašnje okolnosti prisiljavale su ženu da bude slaba, a muškarca da bude jak. Neprestani ratovi i teškoće primoravali su ljude da veruju u Boga, da se osećaju potpuno bespomoćni pred Tvorcem. Ta unutrašnja bespomoćnost pred Svevišnjim rađala je ljubav koja je isticala suprotnosti između muškarca i žene. Čim je društvo putem tehnološkog napretka postalo stabilno i prosperitetno, došlo je do gubitka ljubavi usled čega su suprotnosti sve više postajale nalik jedna drugoj pa su čak i međusobno srastale. Raspad porodice, neplodnost, homoseksualnost i mnogobrojne nastranosti – sve su to karike istog lanca.

        Porodica, kao i čitava civilizacija, ima samo dve opcije: da dobrovoljno nauči da radi ono što je nekada bilo prinudno, ili da se raspadne i izumre. Mnoge mlade osobe koje žele da zasnuju porodicu obraćaju se lekarima i psiholozima za pomoć. U protekloj deceniji broj stručnjaka za porodične odnose se enormno uvećao, ali se i pored toga raspad porodice ubrzao. Razlog je, čini mi se, u tome što se nauka nalazi na potpuno pogrešnom stanovištu kad je u pitanju čovek. Materijalizam veoma dobro funkcioniše kada je potrebno popraviti automobil ili lansirati raketu u svemir, međutim, čovek je prvenstveno duša, zatim svest, a tek potom telo. Porodične probleme je potrebno rešavati s polazišta interesa pre svega duše, a ne tela. Negirajući postojanje duše, a tvrdeći da je svest samo telesna funkcija, naučnici pokušavaju da ojačaju porodicu pomoću skladnih seksualnih odnosa i zdrave ishrane. Ovo gledište takođe smatra da će porodica biti jača ako ima veću stambenu površinu i platu, što će, samim tim, uticati i na povećanje broja dece. Međutim, život dokazuje suprotno: što su materijalni uslovi bolji, porodica se brže raspada. U porodicama gde oba bračna druga imaju visoko obrazovanje češće se rađaju deca sa mentalnim poremećajima. Visoko obrazovane žene ređe rađaju decu. Da biste postali kvalitetni roditelji, potrebno je da vaspitavate sebe na taj način, to jest da se brinete pre svega o sopstvenoj duši. Jer duša živi ako ima ljubavi. Tamo gde postoji ljubav uvek će postojati normalna porodica, napredna deca a biće i manje bolesti.