UVOD

        Bio je juli 2008. godine i ja sam završio pisanje prve knjige „Vaspitavanje roditelja” koja je uskoro trebalo da izađe iz štampe.

        „Sovjetski čovek ima pravo na odmor”. Dobra fraza. On ima pravo na život. Pravo na rad. Pravo na odmor. Ukoliko bismo dodali još i „pravo na ljubav”, sve bi se promenilo nabolje. Ali kada toga nema, dobar je i odmor.

        Čak i najbolji mogući posao, ukoliko ga ostrašćeno obavljamo, oduzima nam sve veću količinu energije i u našoj podsvesti neprimetno menja sistem vrednosti. Budući da je ostvarivanje cilja vrlo važan zadatak u svakom poslu, zavisnost od budućnosti može prekomerno da se pojača i da se u duši momentalno pojavi osećaj moći i lične važnosti. Povećava se gordost, a zajedno s njom i razdražljivost, osuda, strah i uninije. Kada duh oboli, on svoju bolest prenosi u telo. Čoveku se prvo dešavaju neuspesi i trpi neprijatnosti, a zatim mu se približavaju i bolesti. Međutim, sve se to dešava samo zato što je on opsednut poslom i želi da sve zadatke perfektno izvrši.

        Posao ne samo što može da blokira osećaj jedinstva s Tvorcem, već nam neprimetna opterećenja mogu oduzeti energiju neophodnu za život. Potrebno ju je odnekud pozajmiti, a ova zalagaonica se nalazi u našoj duši. Kada smo preopterećeni i kad nam nedostaje energije, naš život je ugrožen i naša podsvest može privremeno da pozajmi energiju od dece i unuka, s obzirom na to da smo svi jedno na Višem planu. Ali ovu energiju ne možemo beskonačno dugo da uzimamo, jer kada preopterećenost pređe opasnu granicu, dolazi do deformacije energetskih kapsula naše dece i unuka, koji usled toga postaju životno neodrživi: mogu se roditi bolesni, a postoji mogućnost i da se uopšte ne rode. Kada su duše potomaka čiste i treba da dođu na svet, ponekad se može uključiti sistem zaštite koji primorava roditelja da vrati ukradenu energiju posredstvom sopstvene bolesti ili smrti.

        Ukoliko detetovoj duši nedostaje životna energija, nekoliko godina uoči njegovog začeća roditelji prolaze kroz standardnu proceduru pročišćenja. Sve ono za šta čovekova duša može da se veže i što predstavlja opasnost, počinje da se raspada i puca po šavovima. U tom trenutku se treba uhvatiti za ono što ne podleže raspadanju, osloniti se na večnost koja se naziva ljubavlju prema Bogu. Što se više raspadaju svi oblici ljudske sreće, time je veća potreba za jedinstvom s Bogom. Božanska energija pristiže u količinama koje su potrebne i što je potreba veća, time dobijamo više ljubavi. Međutim, kada se klanjamo lažnim idolima, kada svakodnevne životne potrebe – hranu, seks, porodicu i posao postavljamo u prvi plan i ni na minut ne možemo da ih se odreknemo, tada ljubav ne pristiže samo kroz sitne neprijatnosti, već kroz muke i smrt.

        Četvrta zapovest glasi: „Poštuj subotu”. To znači: zaboravi na sve, isključi se iz svega i jedan dan u nedelji posveti Bogu. U ovoj zapovesti nisu odraženi samo zakoni Vasione, već i mehanizam opstanka ljudi i civilizacije. Nekada sam na odmoru pokušavao da čitam knjige i pregledam pisma pacijenata, ali sam potom shvatio da se i poslu i odmoru treba u potpunosti posvetiti, pa mi je odmah postalo lakše.

        Na Krim sam došao da se odmorim, družim, uživam u prirodi, ribolovu i moru. Budući da smo potekli iz mora i nosimo ga u sebi u obliku limfe, glavnog sastojka naše krvi, zaranjajući u more zaboravljamo na sve i tom prilikom nam oživljavaju osećanja koja nisu opterećena umom.

        Um je povezan s telom i samim tim odvaja čoveka, suprotstavlja ga svetu, postavlja ga u centar univerzuma. Um šapuće čoveku da je on najvažniji, jedinstven i neponovljiv, da je bolji od svih i da je uvek u pravu. Kada osećanja slabe, tada pobeđuje glas razuma i čovek postepeno gubi unutrašnje jedinstvo sa svetom, Vasionom i Bogom. Kada ljubav prestane da struji kroz našu dušu, započinje agonija koja dugo protiče neprimetno jer nas zavarava osećaj sopstvene primarnosti, budući da više ne osećamo da smo sporedni u odnosu na Boga. Energija koju smo uvek davali Tvorcu preusmerava se na naše sekundarne potrebe. Osećaj apsolutne nadmoći, svemoći i sveznanja faze su agonije koje su već primetne, a zatim počinje proces odumiranja svesti, sudbinski, i, na kraju, telesni raspad.

        Kada sam pisao knjige, pogotovo na početku, morao sam da analiziram ogromnu količinu informacija i uložim napor da sve događaje povežem u jednu celinu. Dolazilo je do mentalne preopterećenosti i da bih se podsetio da je duhovnost sporedna, nakon izlaska svake knjige sam morao da prođem kroz smrtno opasne situacije ili ozbiljne probleme. Dodir sa smrću mi je omogućio da se preusmerim na neprolazne vrednosti i distanciram se od prolaznih trenutaka.

        Trudio sam se da ni o čemu ne razmišljam i preda mnom su bile dve nedelje odmora. Planirao sam da se tog dana družim s prijateljima, šetam obalom i kupam u moru.

        Sledećeg jutra me je probudila buka u hodniku: neko se kretao, premeštao torbe i nešto tražio. Provirio sam i ugledao zabrinuto lice mog prijatelja koji je sinoć doputovao. „Ne shvatam gde sam ostavio mobilni telefon”, mrmljao je. Po ko zna koji put je kopao po svojoj torbi i iznenada rekao:

        – Sad sam se setio...Pa da! Ukrali su mi novac....

        Nasmejao sam se:

        – Da, prošle noći su te baš opelješili spretni klinci. Počistili su ti ne samo džepove, već i dušu.

        Istog trenutka sam osetio kako mi razdragano raspoloženje naglo splašnjava. Trebalo je da proverim svoju torbu koja se nalazila u susednoj sobi. Čim sam bacio pogled na nju, ugledao sam novčanik koji je ležao pored nje. Dokumenti nisu taknuti, ali novca nije bilo. Prošli put, kada sam boravio ovde, pozajmio sam popriličnu sumu novca od svojih prijatelja i sada sam ga doneo da bih im ga vratio. Takođe je tu bio i novac koji sam poneo sa sobom na odmor – sve je nestalo. Bio sam go kao pištolj. Ćuteći sam hodao po sobi, grčevito razmišljajući o tome šta da radim i kako je tako nešto moglo da se dogodi. Ovaj put sam bolno spoznao da novac ne mogu vratiti i da će moj odmor sada izgledati sasvim drugačije. U tom trenutku je zazvonio mobilni telefon. Mehanički sam pogledao telefonski broj i shvatio da me zovu iz kancelarije.

        – Sergeju Nikolajeviču – čuo sam sekretaričin glas – čestitam vam!

        – Hvala – rekao sam joj – baš u pravo vreme. Šta se desilo?

        – Kako „šta”? – iznenadila se ona. – Vaša knjiga „Vaspitavanje roditelja” je upravo stigla iz štamparije. U rukama držim prvi primerak.

        – Baš divno – odgovorio sam joj. – Verovatno će biti popularna kad su me tako iznenadno pročistili.

        Izašao sam u kuhinju i pozvao prijatelje. Iz frižidera sam izvadio flašu suvog belog vina, otvorio ga i sipao u čaše.

        Sećanja su me iznenada vratila u dešavanja pre petnaest godina, kada sam takođe bio ovde, na Krimu, i kada me je iznenada telefonom pozvao prijatelj iz Sankt Peterburga saopštivši mi:

        – Zbog tvog pogrešnog ponašanja, naš vođa te je uzeo na zub. Nije dobro šaliti se s banditima. U roku od deset dana moraš da daš dvesta hiljada dolara. Neophodno je da se odmah vratiš u Sankt Peterburg.

        Tupo sam gledao ispred sebe držeći slušalicu pored uha. Pored mene su sedeli prijatelji koji su čuli ceo razgovor. U tom trenutku sam pomislio: „A zašto da se vraćam u Sankt Peterburg kada će me tamo najverovatnije ubiti?” Bez razmišljanja sam odgovorio:

        – Sada ne mogu da napustim Krim zato što nema ni avionskih, niti voznih karata.

        – Da li možeš doći u roku od pet dana?

        – U najboljem slučaju, za deset – precizirao sam.

        Prekinuo sam vezu sa sagovornikom i pomislio kako mi predstoji još deset dana života. Prijatelji su me upitno gledali. Planirali smo da izađemo u restoran i proslavimo objavljivanje moje prve knjige.

        – Nigde nećemo ići? – upitao je jedan od njih.

        – Zašto? – upitao sam ga – Idemo na večeru i u provod.

        Međutim, na licima mojih prijatelja bilo je očigledno da nam je proslava propala. Krenuli smo na svadbu, a završili na sahrani.

        Smestili smo se za sto u prijatnom restoranu odakle se pružao predivan pogled na planinu Ai–Petri. Priroda, isto kao i more, veoma umiruje.

        Sećam se kako sam jednom prilikom, kada smo bili na Srebrnoj besedki, nazdravio sledećim rečima:

        – Provedimo u tišini tridesetak sekundi i osetimo ovu lepotu, a zatim ćemo nazdraviti za nju.

        A sada, sa čašom u ruci, posmatrao sam lica onih koji su bili pored mene i na njima video saosećajnost i samilost. Bilo je vreme da se nazdravi za mir.

        – Želim da izgovorim zdravicu – rekao sam. Svi ste upoznati sa onim što se desilo. Za ovih deset dana mogu da prikupim maksimalno hiljadu dolara. Možda, hiljadu i po. A druškani, banditi, traže od mene dvesta hiljada. Evo o čemu sam razmišljao. Kada je izašla moja prva knjiga, „Dijagnostika karme”, i počela da doživljava uspeh, o meni su kružile priče da sam interesantan istraživač. Dakle, postoji jedna zakonitost, koju ne znaju svi: pre nego što nam nešto da, Bog nam malo uzme. Zamislite koliko treba da dobijem sad, kad od mene toliko hoće da uzmu?

        Svi su se združeno nasmejali. Atmosfera je postala opuštena i mi smo nastavili da se provodimo i veselimo, kao i obično.

        Nedelju dana kasnije vratio sam se u Sankt Peterburg. Međutim,  nisam otišao da se sretnem sa čovekom koji me je zvao telefonom. On je bio pomoćnik vođe bandita, koji je iz milicije prešao u mafiju (90–ih godina, kada je ta profesija bila u modi), a sada je ponovo radio u miliciji. Odlučio sam da ne komuniciram s njim, već sam direktno otišao da se sretnem s vođom mafije. Ušao sam u kafić, gde se banda obično okupljala, predstavio sam se i pitao da li je vođa tu. Nakon pet minuta smo sedeli za istim stolom. Ispostavilo se da on o tome ništa nije znao, da je sve zakuvao njegov pomoćnik koji je rešio da mi otme knjigu. A to se desilo zato što sam mu ja, želeći da mu pomognem, dao deo tiraža da ga prodaje u svojoj knjižari. Kasnije je on razmišljao: zašto da prodajem knjige kada autoru mogu da oduzmem pravo na objavljivanje knjiga? Tih, 90–ih godina to je bilo moderno u Rusiji. Autoru koji je popularan mogli su da banu s pištoljem i zahtevaju da im preda autorska prava. Ukoliko bi im se suprotstavio, obično bi ga ubili.

        Koristeći autoritet mafije kao polugu, moj poznanik je odlučio da mi oduzme knjigu i pravo na njeno objavljivanje. Nikako nije očekivao da ću ga zaobići i samostalno sve završiti. S obzirom na to da je sebe smatrao mojim prijateljem, nije sumnjao u to da ću mu stoprocentno verovati. Uz sve to je bio prisutan i faktor iznenađenja. U uobičajenoj situaciji, njegova šema bi bila besprekorna, ali moja unutrašnja nezavisnost, povezana s verom, omogućila mi je da promenim tok događaja. Nisam bio uplašen, ogorčen, niti sam se prepustio uniniju. Tražio sam izlaz iz situacije i pronašao sam ga. Ono što je u celoj priči bilo iznenađujuće jeste to što nisam bio ni najmanje revoltiran. Bog mi je dao situaciju, što znači da ne treba da gunđam. Verovatno je to bila posledica čišćenja koje se desilo pre nego što sam krenuo s pisanjem prve knjige. Obično takva dijagnoza, kao što je melanom sa metastazama, ne ostavlja šanse za preživljavanje. Tada sam shvatio: najvažnije što treba štititi jeste ljubav u duši. I to osećanje nikada ne sme biti izgubljeno. A sve ostalo, u poređenju s tim, samo su sitnice.

        Zamišljeno sam gledao ispred sebe. Video sam prijatelje koji su stajali oko mene sa čašom u ruci. Bio je juli 2008. godine.

        – Dakle, zdravica glasi ovako – rekao sam. – Upravo su mi čestitali. Izašao je iz štampe prvi deo knjige „Vaspitavanje roditelja”. Pre nego što nam Bog nešto da, On nam malo uzme. Sudeći po onome što se desilo, knjiga će biti popularna. Pa, nazdravimo za novu knjigu!